Синдикални преседан

Преседан. Једино се тако може окарактерисати јавно признање синдиката да ће од мисије Међународног монетарног фонда наредних дана уместо већих плата и пензија затражити пооштравање финансијске контроле, односно буџетског дефицита. Нико овде није побркао лончиће, ма колико се то, можда, на први поглед чини. Само су синдикати у Србији, уместо штрајкова, какве недељама гледамо на улицама Атине, које организују тамошњи синдикати, борећи се за права својих радника, изабрали да се нађу у „загрљају” ММФ-а, верујући да им је то можда једина и последња шанса да спасу што се спасти може.

А шта то синдикати желе?

Да добију гаранције истог оног ММФ-а, с којим су се готово увек мрко гледали преко стола, да ће Србија трошити онолико пара колико стварно има. Да је популистичке предизборне активности неће полакомити да буџетски дефици – који је сама прописала на 4,1 одсто бруто домаћег производа – повећа и још се задужи. A само зарад тога да би купујући гласове накратко повећала плате и пензије.

Одакле, питају синдикалци. Из касе која одавно звечи, јер реалних извора прихода нема.

Упућени кажу да ово није први пут да синдикати, ма колико и њима самима било тешко да у то поверују, стану на страну ММФ-а, само што су то овога пута и јавно признали. И током претходне посете ММФ-а представници радника затражили су помоћ те мисије да их заштити од растрошне државе, што је, мало је рећи, чудно било и самом ММФ-у.

Шеф мисије Алберт Јегер касније је, како се сазнало, овдашњим економистима сцену за преговарачким столом препричавао као добар виц. Како је сам рекао, ни у једној земљи му се није догодило да га синдикати практично моле да остане и надзире политичаре како троше паре пореских обвезника.

Откуд такав преокрет?

Како је могуће да интереси државе превладају синдикалне? Па отуд што су и синдикалне вође схватиле да је кост оглодана и да нема више начина да се другачије, него контролом трошења пара из државне касе, обезбеде колико-толико редовне плате и пензије. Јер, касу пуне управо радници. Само, нажалост, у све мањој мери. Антикризне мере су закаснеле, а ми смо и без те светске пошасти, већ деценијама у економски тешкоћама. Из једног или оба разлога у Србији пљушти и до 800 отказа дневно, због чега смо се нашли на историјском максимуму по стопи незапослених од 22,2 одсто.

Овакав став синдиката истовремено може бити и доказ да за разлику од многих државних званичника борци за радничка права ипак прате дешавања везана за други талас рецесије. А знајући да ће и нова светска криза бити резултат огромног јавног дуга, синдикалне вође покушавају да на време реагују и спрече да креатори економске политике Србију уведу у опасну замку задужености.

Уколико ММФ буде имао разумевања за стварну борбу синдиката, да заштите оно мало преосталих радних места од чијих ће доприноса зависити и редовна исплата пензија, ова година ће у модерној историји Србије бити запамћена по томе да су синдикати спречили да у предизборној години јавна потрошња не буде већа од планиране.

Што је, у Србији, такође преседан.