Нисмо се огрешили о Теслу

Најстарија културна, књижевна и научна установа у нас, Матица српска, полако одбројава 185. годину постојања. Још од првих дана она је духовни светионик свеколиког српства, чија велика достигнућа описује, у главним цртама, садашњи челик, академик Чедомир Попов, откривајући нам да се неће други пут надметати за исту почаст.

Којим се достигнућима Матица српска може подичити у протеклих 185 година?

Израсла је за протеклих 185 година не само у најстарију, него и најпродуктивнију међу српским културним, књижевним, научним установама. Она данас стоји раме уз раме са Српском академијом наука и уметности, а у неким иницијативама и испред ње. Обухватајући својом делатношћу читав српски национални корпус дала је високе доприносе српској књижевности, лингвистичким, филолошким и другим хуманистичким наукама, и уметничким и општекултурним и образовним достигнућима.

Из њених оквира изашла су једна од две најзначајније библиотеке нашег народа, репрезентативна и за историју српске уметности драгоцена Галерија Матице српске, развио се Музеј Војводине. Матичин допринос стварању и развоју врхунских културних установа (Српског народног позоришта, Српске читаонице у Новом Саду, Универзитета у Војводини…) тешко је и мерити. Са седам научних одељења која редовно објављују 10 часописа признате вредности и репутације и раде на око 50 научних пројеката, око којих се окупља и на којима сарађује близу 2.500 сарадника из различитих научних дисциплина, Матица је данас најотвореније средиште општекултурног сусретања и интелектуалне синтезе, толико потребне овом времену потпуног распада универзума знања.

На којим је духовним стубовима уздигнута? У којој мери су изворна опредељења оснивача остала непромењена?

Два су трајна стуба на којима од оснивања почива. Први је одбрана и стално подстицање свести о културном и духовном јединству српског народа. Услов за национални идентитет сваког народа коме историја није допустила да се политички и територијално уједини, култура остаје као једини, али и најпоузданији бедем против денационализације. То су добро разумели оснивачи, а тај стуб су чувале све генерације „матичара”. Други стуб је изграђивање националне самобитности књигом и знањем.

Зар творци Матице српске нису у свом оснивачком акту 4/16. фебруара 1826. потписали следећу знамениту поруку тадашњем и будућим нараштајима Срба: „Повод заведенију овог Друштва јесте једина љубов и ревност (старање) к обштему благу, а намереније јест распрострањеније књижества и просвештенија народа србског, то јест да се књиге рукописне на свет издају и распрострањавају и то сад, и одсад, без престанка за свагда”? Ово је у Матици од тада до наших дана, остало исто.

Да ли је она требало, у ствари, да буде прва академија наука у нашем народу, деценију и по пре Друштва српске словесности?

Јован Хаџић, а још много више о томе је мислио Сава Текелија, подстакнут примером Мађарске академије наука која је основана 1825. Услова за ту идеју Срби у Хабзбуршкој монархији нису имали. Њихов политички положај, а и људски потенцијали, то нису допуштали.

Ко су били њени далековиди утемељивачи, а ко најдарежљивији приложници?

Двојица поменутих утемељивача имају највеће заслуге. Хаџић тиме што је упорношћу и чврстином визије замислио Матицу као креативну, а не трговачку, књижевно-образовну и научну институцију, а Текелија тиме што јој је дао несамерљиве материјалне услове и друштвени углед у време кад се изграђивала и стабилизовала.

Много је веома заслужних приложника и дародаваца: српски књаз Милош Обреновић и његов брат господар Јеврем, кнез Александар Карађорђевић, највећи задужбинар Сава Текелија, који је својим баснословним племићким даром – имањима Визеш и Кевермеш – материјално обезбедио напредак Матице српске, Јован Нако из Великог Сентмиклуша, а за њима стотине малих и великих из грађанских, интелектуалних, свештених и велепоседничких редова. Завршимо са задужбинама Марије Трандафил, у чијем велелепном здању Матица и данас станује, и поседом Богдана Дунђерског чија се реституција очекује.

Којим се то најкрупнијим културно-научним подухватима данас баве часници, чланови и сарадници?

Испред и изнад свега свих 185. година стоји Летопис Матице српске, ради чијег је одржавања ово народно „Дружство” и основано. То је и данас, можда, најстарији живи књижевни часопис у свету, а код нас најугледнији. Затим две репрезентативне и антологијске књижевне едиције: „Матица” у којој је објављено 15 књига и капитална „Десет векова српске књижевности”.

Изучавања српског језика су вазда била у жижи пажње Матице српске. Више илустрације, него доказивања ради, поменућу само неколико великих пројеката из те области остварених у последњих пола века: Три Правописа српско-хрватског (1960), односно српског језика (1993. и 2010), шест томова Речника српско-хрватскога књижевног језика (1967–1976), десет свезака Речника српских говора Војводине (2011), једнотомни Речник српског језика (2009). У припреми су граматика српскога књижевног језика и нови вишетомни речник.

У лексикографији и енциклопедистици на првом месту је Српски биографски речник са 4 публикована и петим завршеним томом, са обрађених око 10.000 (од планираних 28.000) биографија Срба и несрба који су стварали историју нашег народа до средине 20. века. У измењеном облику (као Лексикон српске књижевности) наставља се Лексикон писаца Југославије прекинут 90-их година после објављене 4. књиге.

На посебном месту је Српска енциклопедија, у сарадњи са САНУ и Заводом за уџбенике из Београда. Исти значај и бригу придајемо драгоценом Рукописном одељењу Матице српске које чува, обрађује и даје истраживачима на коришћење збирке од преко 100.000 писама, 20.000 рукописа и преко 20.000 фотографија од прворазредне важности за историју српске културе и политике у 19. и 20. веку. А уз то, разуме се, обрађује се и фонд саме Матице.

Примећујете ли да се духовни, културни и језички простор Срба сужава на саму матицу Србију? Одакле дувају најзлослутнији ветрови?

Наравно да примећујемо и због тога смо узнемирени, али и решени да томе пружимо отпор појачаном активношћу осавремењеним средствима и начинима примереним традицији и стратегији који су оспособили Матица да надживи 7 држава, десетине политичких режима и бар 5 друштвених система. Нарочито смо спремни да се супротставимо насртајима на наше националне, историјске и културне вредности од многих домаћих србомрзаца и аутошовиниста који на поган начин руже српску прошлост и садашњост не би ли се додворили страним налогодавцима, чак и више него што они то траже.

Да ли је српски народ запао у озбиљне тешкоће, можда једне од највећих до сада? Како је забасао на својеврсну историјску странпутицу?

Ово је крајње сложено и озбиљно питање да бих се усудио да о њему у две-три реченице дајем суд, лични или као председник Матице српске. Хајде да о томе организујемо посебну расправу!

Каква је улога Матице српске у измењеним историјским околностима које су, чини се, најмање наклоњене српском народу?

Мислим да сам дао материјала да се стекне слика о томе. Само још једном: у ма каквим условима борити се за чување и унапређивање српске културе. Јер док је ње, и последњи Србин који буде постојао „биће народ” – како би рекао Светозар Милетић.

Због чега се Матица српска ретко јавно оглашава, чак и у данима судбоносним за свој народ?

Матица се уздржава од свакодневне политичке активности, страхујући да би тиме угрозила слогу која у њој влада у остваривању главне националне културне мисије. А верујемо да се у њеним акцијама и резултатима препознају и односи према судбоносним питањима српског народа.

Шта се, напoслетку, догодило с тзв. Меморандумом САНУ? Ви бисте и као историчар и као њен редовни члан морали то да знате?

О Меморандуму САНУ поновићу само мишљење лично, које сам до сада изрекао или написао неколико пута. Меморандум је био и остао дубока и прецизна дијагноза критичног стања у којем се Југославија нашла 80-их година прошлог века. Да је та дијагноза била тачна и да у њој нема никаквих „великосрпских” иницијатива, потврдили су будући догађаји чији рецидиви трају и данас.

Има ли истине у повременим говоркањима да су се Матичини челници својевремено два пута огрешили о Николу Теслу?

Нема. Кога то интересује нека прочита кратке и лепе књиге покојног Матичиног председника Божидара Ковачека: Матица српска 1826-2009 и Текелијанумске историје и Никола Тесла и Матица српска.

Како бисте оценили своје председавање? Намеравате ли да се још једном надмећете за то место?

Напорним и свакако успешним. Са својим најближим сарадницима обавио сам доста корисних послова. Ни за први председнички мандат, ма колико ми он импоновао, нисам се надметао – њега су донеле активности које су се 2008. склопиле у Матици. Тек за други се нећу надметати. Нисам од оних људи који не знају кад треба подвући црту.