Задатак који Србија мора да реши

Враћање одузете имовине истакнуто је као један од приоритета демократских снага које су дошле на власт 2000. године у Србији. Од тада је прошло више од десет година: време је да се то питање на одговарајућиначин сагледа, односно пронађе свеобухватно и правично решење.

И док је реституција релевантна у процесу европских интеграција Србије, не постоје стриктни закони ЕУ који регулишу то питање. Унија нема модел реституције имовине који би предложила или наметнула, пошто реституција није формална обавеза предвиђена аки комунитером(корпусом ЕУ закона). Међутим, реституцију је потребно посматрати у ширем контексту имовинских права, који задире и у политичке и у економске критеријуме којих је земља која тежи чланству у Европској унији дужна да се придржава.

Са аспекта политичких услова, ЕУ сматра имовинска права делом социоекономских права. Решавање питања реституције имовине важно је за поштовање владавине права. Свака земља у свом правном систему мора да створи услове за решавање конфликтних потраживања у вези са имовинскимправима. У супротном, нема правне сигурности. Са аспекта економских критеријума, правна сигурност власништва над имовином од кључног је значаја за одрживи развој тржишне економије. Домаћи привредници и страни инвеститори ће желети да послују у Србији само ако буде постојао чврст законски оквир и ако се буду строго поштовали принципи правне државе. Коначно, правна неизвесност око имовинских права може да буде препрека слободном протоку капитала или несметаној имплементацији аграрне политике – и једно и друго је део акија и свих будућих преговора о приступању. Из свих тих разлога, потпуно је логично и природно што је Европска комисија пре неколико година почела да у својим годишњим извештајима прати поштовање имовинских права у вези са питањем реституције имовине. Приликом усвајања првог Европског партнерства у Савету министара ЕУ 2004. године, један од краткорочних приоритета била је реституција имовине. Од тада ми препоручујемо Србији да усвоји и спроведе одговарајуће законе о реституцији.

Шта је до сада урађено? Закон о повраћају имовине црквама и верским заједницама је донет и спроведен, а законитост његових одредабаје недавно потврдио Уставни суд. Треба поменути и Закон о пријављивању и евидентирању одузете имовине из 2005, на основу којег је поднет велики број пријава. Међутим, после тог закона ништа није урађено. У међувремену је дошло до приватизација које би фактички могле да прејудицирају будуће одлуке о повраћају имовине. Ту је и Закон о планирању и изградњи који је предвидео могућност стицања власничких права над земљиштем које је претходно било у власништву државе и које је, у неким случајевима, било национализовано. Сви ти закони бавили су се неким аспектима проблема и понекад га још више закомпликовали, али још увек нема „кровног” закона – чији је нацрт скоро довршен – који би ушао у срж проблема.

У таквој ситуацији, у свом годишњем извештају о напретку, објављеном у новембру 2010, Европска комисија је закључила да нема напретка у погледу имовинских права. Допустите ми да подсетим да је, приликом предаје упитника крајем новембра, комесар Филе позвао српске власти да учине јаснијим законски оквир у вези са имовинским правима, јер је то једно од кључних питања које се мора решити у процесу добијања мишљења. Филе је то поновио у говору пред посланицима у српском парламенту у марту 2011, када је истакао да постоји „ургентна потреба да се успостави правна јасноћа и извесност у погледу имовинских права”. Он је изразио „наду да ће ти процеси бити без одлагања покренути”. Због тога смо поздравили потез владе да у свој акциони план усвојен прошлог децембра уврсти и усвајање закона о повраћају имовине.

Као што сам већ рекао, иако ЕУ позива на проналажење решења о том питању, она не предлаже конкретан модел. То је једноставно тако зато што постоје различити модели у нашим земљама чланицама, пошто су и ситуације разнородне. Када су посткомунистичке земље средње и источне Европе одлучиле да изврше реституцију, у том процесу су се јавила два главна модела: реституција in rem (реституција у натури) и директна, углавном финансијска компензација. Већина земаља централне Европе одлучила се за комбинацију та два принципа, а према нацрту закона,који је недавно објављен, и Србија се одлучила за такво решење.

Оно што се од Србије очекује је да регулише имовинска права на доследан начин, као и да усвајање и спровођење неких прописа не угрози усвајање и спровођење закона о повраћају имовине. Конкретно, усвајање закона о јавној својини, који би требало да омогући пренос имовине са државног нивоа на локалне власти, ни на који начин не би смело да угрози усвајање или каснију имплементацију закона о реституцији. Топло препоручујемо да се сви правни акти у вези са имовином обухвате једним свеобухватним пакетом закона.

Закони се морају ослањати ина одговарајућу институционалну структуру, са јасним надлежностима и процедурама. Потенцијални процес реституције морају спровести надлежни органи несметано и на правичан начин, како би се, између осталог, избегла ситуација да тај процес постане извор злоупотреба и корупције. С тим у вези биће такође важно обратити пажњу на улогу правосуђа да би се обезбедило правилно спровођење закона.

Са финансијске тачке гледишта, процес реституције мора бити такав да не угрожава државни буџет и макроекономску стабилност, што ће помоћи да се избегне настанак недефинисаних финансијских обавеза. Реституција,наравно,не сме да доведе до финансијског колапса земље или даствори неиздржив терет за будуће генерације. У прошлости смо имали прилике да чујемо веома различите процене о томе колико ће бити укупан трошак финансијског обештећења. Због тога би било добро објаснити претпоставке и методологију којом су те процене рађене.

Европска унија поздравља објављивање нацрта закона о денационализацији и охрабрује владу да приступи отвореноји конструктивној јавној расправи са свим заинтересованим странама. Њихов глас мора да се чује, и њихови ставови се морају узети у обзир. Наравно, свака одлука о тако сложеном питању мора бити заснована на поузданим подацима и одговарајућој анализи ефеката.

Потпуно смо свесни сложености процеса повраћаја имовине и његових изазова, али се надамо да ће, с финализацијом нацрта закона и након јавне дискусије која ће уследити, бити предузети завршни кораци у усвајању самог закона. Србија коначно мора да реши то питање и на тај начин успешно прескочи још једну препреку у процесу европских интеграција.

*Шеф делегације Европске уније у Републици Србији