Zadatak koji Srbija mora da reši

Vraćanje oduzete imovine istaknuto je kao jedan od prioriteta demokratskih snaga koje su došle na vlast 2000. godine u Srbiji. Od tada je prošlo više od deset godina: vreme je da se to pitanje na odgovarajućinačin sagleda, odnosno pronađe sveobuhvatno i pravično rešenje.

I dok je restitucija relevantna u procesu evropskih integracija Srbije, ne postoje striktni zakoni EU koji regulišu to pitanje. Unija nema model restitucije imovine koji bi predložila ili nametnula, pošto restitucija nije formalna obaveza predviđena aki komuniterom(korpusom EU zakona). Međutim, restituciju je potrebno posmatrati u širem kontekstu imovinskih prava, koji zadire i u političke i u ekonomske kriterijume kojih je zemlja koja teži članstvu u Evropskoj uniji dužna da se pridržava.

Sa aspekta političkih uslova, EU smatra imovinska prava delom socioekonomskih prava. Rešavanje pitanja restitucije imovine važno je za poštovanje vladavine prava. Svaka zemlja u svom pravnom sistemu mora da stvori uslove za rešavanje konfliktnih potraživanja u vezi sa imovinskimpravima. U suprotnom, nema pravne sigurnosti. Sa aspekta ekonomskih kriterijuma, pravna sigurnost vlasništva nad imovinom od ključnog je značaja za održivi razvoj tržišne ekonomije. Domaći privrednici i strani investitori će želeti da posluju u Srbiji samo ako bude postojao čvrst zakonski okvir i ako se budu strogo poštovali principi pravne države. Konačno, pravna neizvesnost oko imovinskih prava može da bude prepreka slobodnom protoku kapitala ili nesmetanoj implementaciji agrarne politike – i jedno i drugo je deo akija i svih budućih pregovora o pristupanju. Iz svih tih razloga, potpuno je logično i prirodno što je Evropska komisija pre nekoliko godina počela da u svojim godišnjim izveštajima prati poštovanje imovinskih prava u vezi sa pitanjem restitucije imovine. Prilikom usvajanja prvog Evropskog partnerstva u Savetu ministara EU 2004. godine, jedan od kratkoročnih prioriteta bila je restitucija imovine. Od tada mi preporučujemo Srbiji da usvoji i sprovede odgovarajuće zakone o restituciji.

Šta je do sada urađeno? Zakon o povraćaju imovine crkvama i verskim zajednicama je donet i sproveden, a zakonitost njegovih odredabaje nedavno potvrdio Ustavni sud. Treba pomenuti i Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine iz 2005, na osnovu kojeg je podnet veliki broj prijava. Međutim, posle tog zakona ništa nije urađeno. U međuvremenu je došlo do privatizacija koje bi faktički mogle da prejudiciraju buduće odluke o povraćaju imovine. Tu je i Zakon o planiranju i izgradnji koji je predvideo mogućnost sticanja vlasničkih prava nad zemljištem koje je prethodno bilo u vlasništvu države i koje je, u nekim slučajevima, bilo nacionalizovano. Svi ti zakoni bavili su se nekim aspektima problema i ponekad ga još više zakomplikovali, ali još uvek nema „krovnog” zakona – čiji je nacrt skoro dovršen – koji bi ušao u srž problema.

U takvoj situaciji, u svom godišnjem izveštaju o napretku, objavljenom u novembru 2010, Evropska komisija je zaključila da nema napretka u pogledu imovinskih prava. Dopustite mi da podsetim da je, prilikom predaje upitnika krajem novembra, komesar File pozvao srpske vlasti da učine jasnijim zakonski okvir u vezi sa imovinskim pravima, jer je to jedno od ključnih pitanja koje se mora rešiti u procesu dobijanja mišljenja. File je to ponovio u govoru pred poslanicima u srpskom parlamentu u martu 2011, kada je istakao da postoji „urgentna potreba da se uspostavi pravna jasnoća i izvesnost u pogledu imovinskih prava”. On je izrazio „nadu da će ti procesi biti bez odlaganja pokrenuti”. Zbog toga smo pozdravili potez vlade da u svoj akcioni plan usvojen prošlog decembra uvrsti i usvajanje zakona o povraćaju imovine.

Kao što sam već rekao, iako EU poziva na pronalaženje rešenja o tom pitanju, ona ne predlaže konkretan model. To je jednostavno tako zato što postoje različiti modeli u našim zemljama članicama, pošto su i situacije raznorodne. Kada su postkomunističke zemlje srednje i istočne Evrope odlučile da izvrše restituciju, u tom procesu su se javila dva glavna modela: restitucija in rem (restitucija u naturi) i direktna, uglavnom finansijska kompenzacija. Većina zemalja centralne Evrope odlučila se za kombinaciju ta dva principa, a prema nacrtu zakona,koji je nedavno objavljen, i Srbija se odlučila za takvo rešenje.

Ono što se od Srbije očekuje je da reguliše imovinska prava na dosledan način, kao i da usvajanje i sprovođenje nekih propisa ne ugrozi usvajanje i sprovođenje zakona o povraćaju imovine. Konkretno, usvajanje zakona o javnoj svojini, koji bi trebalo da omogući prenos imovine sa državnog nivoa na lokalne vlasti, ni na koji način ne bi smelo da ugrozi usvajanje ili kasniju implementaciju zakona o restituciji. Toplo preporučujemo da se svi pravni akti u vezi sa imovinom obuhvate jednim sveobuhvatnim paketom zakona.

Zakoni se moraju oslanjati ina odgovarajuću institucionalnu strukturu, sa jasnim nadležnostima i procedurama. Potencijalni proces restitucije moraju sprovesti nadležni organi nesmetano i na pravičan način, kako bi se, između ostalog, izbegla situacija da taj proces postane izvor zloupotreba i korupcije. S tim u vezi biće takođe važno obratiti pažnju na ulogu pravosuđa da bi se obezbedilo pravilno sprovođenje zakona.

Sa finansijske tačke gledišta, proces restitucije mora biti takav da ne ugrožava državni budžet i makroekonomsku stabilnost, što će pomoći da se izbegne nastanak nedefinisanih finansijskih obaveza. Restitucija,naravno,ne sme da dovede do finansijskog kolapsa zemlje ili dastvori neizdrživ teret za buduće generacije. U prošlosti smo imali prilike da čujemo veoma različite procene o tome koliko će biti ukupan trošak finansijskog obeštećenja. Zbog toga bi bilo dobro objasniti pretpostavke i metodologiju kojom su te procene rađene.

Evropska unija pozdravlja objavljivanje nacrta zakona o denacionalizaciji i ohrabruje vladu da pristupi otvorenoji konstruktivnoj javnoj raspravi sa svim zainteresovanim stranama. Njihov glas mora da se čuje, i njihovi stavovi se moraju uzeti u obzir. Naravno, svaka odluka o tako složenom pitanju mora biti zasnovana na pouzdanim podacima i odgovarajućoj analizi efekata.

Potpuno smo svesni složenosti procesa povraćaja imovine i njegovih izazova, ali se nadamo da će, s finalizacijom nacrta zakona i nakon javne diskusije koja će uslediti, biti preduzeti završni koraci u usvajanju samog zakona. Srbija konačno mora da reši to pitanje i na taj način uspešno preskoči još jednu prepreku u procesu evropskih integracija.

*Šef delegacije Evropske unije u Republici Srbiji