Марш извозника

Да два добра ретко иду заједно осведочили смо се управо ових дана кад је угледни билтен Економског института, Макроекономске анализе и трендови, обелоданио изненађујуће добре извозне резултате наше привреде у току десет месеци ове године.

Постижући из месеца у месец, поготово последњих пола године, високе експортне стопе, наша привреда је први пут после 2000. успела да покрије својим испорукама 50 одсто увоза. Нажалост, највише извозом сировина и репродукционих материјала.

Језиком бројки, то изгледа овако. Чак и без продаје наше робе Црној Гори вредност нашег извоза повећана је свих 33,9, а увоз 11,3 процента у октобру ове у односу на исти месец прошле године. Извоз вреди 4,1, увоз 8,4, а дефицит око 4,3 милијарде евра. Економисти су као посебан значај истакли чињеницу да се наш спољнотрговински дефицит смањује растом извоза, а не увозним и другим ограничењима. Са становишта усвојене макроекономске политике и прихваћених правила слободне тржишне утакмице, то је веома похвално.

Овакав повољан расплет извозно-увозних збивања током ове године на сву срећу није дао за право онима који су месецима, откако је евро започео да посрће на нашем тржишту, а динар да расте, предвиђали постепен, али сигуран пад наших испорука, јер је курс – дестимулативан. Та се чињеница на може сакрити – динар је апресирао 7,5 одсто у односу на евро.

Шта сад? Откуда то да извоз, ипак, расте, а на њему се, наводно, губи?

Пошто је у свакој економији, па и нашој, рачуница основ сваке приче, тако је и овом случају. Већи део наше приватизоване привреде има капацитете којима је домаће тржиште веома тесно. Пример бачкопаланачког "Таркета" је више него убедљив. Та фабрика извози више од 96 одсто произведене робе. Дакле, та и још неке фирме, штета што их нема много више, немају куда с робом. Морају на светску пијацу. Пошто су се стране фирме куповином наших предузећа све одреда ослободиле вишкова запослених, интерна, али и укупна продуктивност, надокнађују чак и потцењени курс евра.

У извоз се ретко иде из патриотских разлога и по цену губитака, али поједина предузећа свесно продају странцима робу по цену мање зараде или минуса само да би се одржала на међународном тржишту. Надају се да ће сутра, када се курс опорави, то умети да наплате. Има и оних који нижу извозну цену компензују нешто скупљом робом код куће. Тако је некада "Застава" извозила "југо" у Америку за мање од три хиљаде долара, али је зато, за разлику до пуних трошкова, "драла" домаће купце. У таквом и сличним пословима свака игра на карту курса значи само одливање националног богатства и узалудан посао. Домаће нерационалности и трошкови не могу се "пеглати" курсом.

У чему је онда, поред реченог, још тајна овогодишњег громког извозног марша због кога се поједини економисти мрште, сматрајући да се наша привредна, а тиме и извозна структура веома споро мењају? У ниској цени домаће енергије, поготово струје и висини наших надница.

На топ-листи наших извозних производа нема скупих капиталних добара или високософистицираних производа. Предњаче сировине и репродукциони материјали (челик, обојени метали, дрво…, али и храна). За производњу челика и обојених метала потребне су огромне количине струје. Цена просечног киловат-сата за те потрошаче једва да пређе три евроцента. Убедљиво најјевтиније у суседству. О цени у озбиљним европским земљама не сме се ни шапутати, а камоли говорити.

Једна недавна рачуница је показала да се укупан приход ЕПС-а повећа за 25 милиона евра поскупљењем цене киловат-часа, за све потрошаче, од само једног евроцента. Пошто је код нас просечна продајна цена киловат-сата 3,9, није тешко израчунати колико ЕПС изгуби милиона евра, односно колико свим, а нарочито "ждерачима" струје остане пара ако је, рецимо, тај исти киловат-час у Хрватској скупљи од седам евроценти.

А плате?