Marš izvoznika

Da dva dobra retko idu zajedno osvedočili smo se upravo ovih dana kad je ugledni bilten Ekonomskog instituta, Makroekonomske analize i trendovi, obelodanio iznenađujuće dobre izvozne rezultate naše privrede u toku deset meseci ove godine.

Postižući iz meseca u mesec, pogotovo poslednjih pola godine, visoke eksportne stope, naša privreda je prvi put posle 2000. uspela da pokrije svojim isporukama 50 odsto uvoza. Nažalost, najviše izvozom sirovina i reprodukcionih materijala.

Jezikom brojki, to izgleda ovako. Čak i bez prodaje naše robe Crnoj Gori vrednost našeg izvoza povećana je svih 33,9, a uvoz 11,3 procenta u oktobru ove u odnosu na isti mesec prošle godine. Izvoz vredi 4,1, uvoz 8,4, a deficit oko 4,3 milijarde evra. Ekonomisti su kao poseban značaj istakli činjenicu da se naš spoljnotrgovinski deficit smanjuje rastom izvoza, a ne uvoznim i drugim ograničenjima. Sa stanovišta usvojene makroekonomske politike i prihvaćenih pravila slobodne tržišne utakmice, to je veoma pohvalno.

Ovakav povoljan rasplet izvozno-uvoznih zbivanja tokom ove godine na svu sreću nije dao za pravo onima koji su mesecima, otkako je evro započeo da posrće na našem tržištu, a dinar da raste, predviđali postepen, ali siguran pad naših isporuka, jer je kurs – destimulativan. Ta se činjenica na može sakriti – dinar je apresirao 7,5 odsto u odnosu na evro.

Šta sad? Otkuda to da izvoz, ipak, raste, a na njemu se, navodno, gubi?

Pošto je u svakoj ekonomiji, pa i našoj, računica osnov svake priče, tako je i ovom slučaju. Veći deo naše privatizovane privrede ima kapacitete kojima je domaće tržište veoma tesno. Primer bačkopalanačkog "Tarketa" je više nego ubedljiv. Ta fabrika izvozi više od 96 odsto proizvedene robe. Dakle, ta i još neke firme, šteta što ih nema mnogo više, nemaju kuda s robom. Moraju na svetsku pijacu. Pošto su se strane firme kupovinom naših preduzeća sve odreda oslobodile viškova zaposlenih, interna, ali i ukupna produktivnost, nadoknađuju čak i potcenjeni kurs evra.

U izvoz se retko ide iz patriotskih razloga i po cenu gubitaka, ali pojedina preduzeća svesno prodaju strancima robu po cenu manje zarade ili minusa samo da bi se održala na međunarodnom tržištu. Nadaju se da će sutra, kada se kurs oporavi, to umeti da naplate. Ima i onih koji nižu izvoznu cenu kompenzuju nešto skupljom robom kod kuće. Tako je nekada "Zastava" izvozila "jugo" u Ameriku za manje od tri hiljade dolara, ali je zato, za razliku do punih troškova, "drala" domaće kupce. U takvom i sličnim poslovima svaka igra na kartu kursa znači samo odlivanje nacionalnog bogatstva i uzaludan posao. Domaće neracionalnosti i troškovi ne mogu se "peglati" kursom.

U čemu je onda, pored rečenog, još tajna ovogodišnjeg gromkog izvoznog marša zbog koga se pojedini ekonomisti mršte, smatrajući da se naša privredna, a time i izvozna struktura veoma sporo menjaju? U niskoj ceni domaće energije, pogotovo struje i visini naših nadnica.

Na top-listi naših izvoznih proizvoda nema skupih kapitalnih dobara ili visokosofisticiranih proizvoda. Prednjače sirovine i reprodukcioni materijali (čelik, obojeni metali, drvo…, ali i hrana). Za proizvodnju čelika i obojenih metala potrebne su ogromne količine struje. Cena prosečnog kilovat-sata za te potrošače jedva da pređe tri evrocenta. Ubedljivo najjevtinije u susedstvu. O ceni u ozbiljnim evropskim zemljama ne sme se ni šaputati, a kamoli govoriti.

Jedna nedavna računica je pokazala da se ukupan prihod EPS-a poveća za 25 miliona evra poskupljenjem cene kilovat-časa, za sve potrošače, od samo jednog evrocenta. Pošto je kod nas prosečna prodajna cena kilovat-sata 3,9, nije teško izračunati koliko EPS izgubi miliona evra, odnosno koliko svim, a naročito "žderačima" struje ostane para ako je, recimo, taj isti kilovat-čas u Hrvatskoj skuplji od sedam evrocenti.

A plate?