Нервира ме...

Требало би убијати прошлост сваким даном што се гаси; избрисати је да не боли. Лакше би се подносио дан што траје и не би се мјерио оним што више не постоји. Овако се мијешају утвара и живот, па нема ни чистог сјећања, а ни чистог живота. 

Успомене и сјећање ме највише боле. Да није њих, послије ових 12 година проведених овдје, био бих прави Американац. Био бих равнодушан, радио бих од јутра до мрака, јео хамбургере, гледао телевизију и штедио паре да, једном кад напуним (ако напуним) 70, одем на пут око свијета.

Добио сам нови број телефона. Пожурио да га јавим старој раји широм свијета. Нови број за стару рају. Сјетио сам се послије да ме нико није звао ни на стари, па сам закључио да би било најбоље да им свима кажем да их више нећу зват са оног старог броја него са новог. Нервира ме и та одлука, и стара раја, а нервира ме и то што немам нове раје, па њима не морам јављат овај број. Има у сваком злу и мало добра.

Све ми смета. Нервира ме што ми је жена, како је старија, све сличнија својој мајци.

Нервира ме што ми дјеца неће у Босну. Кажу радије би на Хаваје, досадно им у Сарајеву. Ето, нервира ме и Босна, и Сарајево, и прије и сад. Нервирају ме и Хаваји, јер је и мене баш брига за Хаваје.

Био сам у Босни, до сад, осам пута. Потрошио силне паре и нервира ме и то јер сам могао мирно живјети без дуга на кредитним картицама, па ме сад нервира и дуг. Нервира ме и то што ми није жао пара, а кад ми није жао, видим да ћу још дуго остати само „скоро Американац“.

Нервира ме и нагласак, па кад год проговорим, увијек ме неко пита одакле сам. Зато најрадије шутим. Баш њих брига одакле сам ја.

Врућина на Флориди и урагани ме право нервирају. На плаже не идем већ годинама. Од кад су забранили пушење у ресторанима, једем само кући. Нервира ме што не могу пусити гдје ја хоћу, а нервирају ме и цигаре од којих све теже дишем.

Нервира ме америчка унутрашња и вањска политика. Нервира ме амерички председник и сви око њега и до њега. Нервирају ме високи порези, скуп бензин и слаб однос долара према еуру.

Нервирају ме Црнци, Шпанци, Мексиканци, Кубанци, њихов језик, њихова музика. Нервира ме и то што више не могу слушати ни нашу музику.

Нервира ме америчка телевизија, амерички филмови, а нервирају ме и наши нови филмови који су сви као, оно, поучни. Кад ми је тешко и кад ми се скупи, идем трошит паре - куповат. Тако се овде празни. Нервира ме то што не знам другачији начин да се испразним, осим да купујем. Нервира ме што више не пишем и што немам мотива. Нервира ме што осјећам да сам постао глуп и што мислим да прије нисам био. Можда ме то највише нервира.

Свој став више немам. Извлачим из сјећања оно што ми одговара па правим неке тезе и закључке.

Нервира ме рат у Босни. Нервирају ме приче из тог рата. Нервирају ме Срби, Хрвати и Муслимани, они садашњи и прошли.

Нервирају ме приче о херојима, лоповима и политичарима из тог рата. Нервира ме рат, а сад ме нервира и мир. Нервира ме што ништа није као прије, што ни ја нисам као прије, што ми нисмо као прије и нервира ме то није.

Будућност, садашњост и прошлост ме опако нервирају. Гдје ћу бити за годину или 5, појма немам. Нервира ме што не знам гдје би. Нервира ме што ми се не иде назад у Босну и што ми се овде не остаје. Нервирају ме обзири према себи и према другима. Садашњост ме разваљује, помијешана са прошлошћу, а ова будућност чека иза ћошка да превагне.

Прије неки дан сам уселио у нову кућу. На силу привео двојицу да ми у лице кажу како им се кућа свиђа. У новој кући имам и нови број телефона. Досад ме још нико није звао, али сигурно хоће. Немају људи времена и пара. Зову ме они којима број нисам ни јавио. Кажу: ово је ваш сретан дан, хоћете ли нову кредитну картицу? Како само знају мој број, а нисам им јавио? Нервирају ме ови
што све знају, па и телефоне. Нервира ме техника. Нови тв не купујем. Користим овај стар 10 година. Сумњам да сад сваки нови у себи има камеру.

Нервира ме шпијунирање свега што се креће и живи, а тек да мисли... Додуше нервирају ме и велики рачуни за телефон. То док сам свима јавио. Послије опет изгубе људи број кад га запишу на комадић папира.

Нервира ме и то што сваком Американцу морам објашњавати да су код нас болнице и школе биле бесплатне и да су нам комарци к'о њихови, а не велики ко роде. Нервира ме што ми не вјерују кад им причам о успоменама. Толико су лијепе да је у њих и тешко повјеровати.

Нервира ме и то што ме зову дијаспора или дијареја и дијализа, не знам више ни сам. Нервира ме несвјесна лаж и свјесна истина. Нервирају ме бивши грађани и садашњи папци. Нервирају ме њихове животне приче и историје. Нервира ме простор бивше Југославије са којих су ти дошли. Нервирају ме и земље које су настале на том простору.

Нервира ме и уједињена Европа. Нервира ме Њемачка без марке и Италија без лире и Понте Роса. Нервирају ме и Румунија и Бугарска које су ту у Европи. Нервира ме Праг са свим нашим избјеглицама у њему. Нервира ме што Мађарска и даље нема мора. Фудбал више не знам гледати. Нервира ме досадни НБА и глупи безбол, гдје неки гузати људи млате тољагама по јадној лопти.

Нервирају ме и ауто дилери у бијелим кошуљама и са великим знојним флекама испод пазуха. Америчко школство ме право нервира са дјецом која уче 6 предмета цијелу годину, од којих чак три бирају по жељи.

То што је Зеница имала 3 позоришта и 30 димњака ме право нервира, јер у Орланду који има 3 милиона становника нема позоришта, а кладим се у милион долара да на улици никад нико није чуо за човјека, рецимо, који се зове Габријел Гарсија Маркес. Нервирају ме и амерички хомлеси, које тинејџери убијају свакодневно к'о керове по улици. Нервира ме и америчко правосуђе, гдје има права само онолико колико има пара. Нервира ме и то што ме стално позивају у пороту, јер немају никог или готово никог ко није био осуђиван, па их баш брига што и не говорим енглески. Нервира ме што нема Боема. Нервирају ме и реп и џез и блуз. Наркомани свих врста ме право нервирају.

Нервирају ме и њихови доктори, који ће ти до краја живота држат' гипс на сломљеној руци, само да би ти наплаћивали слиједећих 100 година. Нервира ме амерички лажни морал и што к'о човјек не могу видјет' жeнске голе груди на телевизији.

Нервира ме што морам стално гледати како неки пилама сијеку другима главе. Нервира ме та пила и те груди. Свеједно је.

Нервира ме мафија јер је више нема. Сад су то банкари и пословни људи са лаптопима у руци, а не са пиштољима.

Нервирају ме избјеглице свих боја и врста. Нервира ме њихова нада и прича о Америци као земљи гдје можеш успјети.

Расизам ме право нервира. Мрзим све боје људи - од црних до бијелих. Ја сам прави босански расиста. Дедо ми је такође био расиста. Расизам је насљедан, а и то ме нервира.

Нервира ме прича о нашим камионџијама што млате лову и мокре у боце од Гаторада. Нервира ме и прича о једном нашем што је без прекида радио 72 сата па онда пао у несвијест.

Нервирају ме ови наши што ходају у тренеркама и што возе Фордове Мустанге. Нервирају ме и њихови родитељи, што их овдје обилазе из Босне и имају визе на 6 мјесеци, а сви се врате након мјесец или 2.

Нервирају ме босанска дјеца што између себе причају енглески, без акцента.То што сам ја волио Селимовића ме право нервира као и то што знам напамет пуно тога што је он написао.

Требало би убијати прошлост са сваким даном што се гаси; избрисати је да не боли. Лакше би се подносио дан што траје и не би се мјерио оним што више не постоји. Овако се мијешају утвара и живот, па нема ни чистог сјећања, а ни чистог живота.

Даве се и оспоравају непрестано.