Уметност на сплаву

Суботица – Колико животних догађаја може да стане у годину дана? Довољно за 400 страна густо куцане књиге, под условом да се живот посматра отворених очију, са свешћу да је сваки дан дар у коме ће се трагати за новим непоновљивим доказима човековог стваралаштва. Када се то стави у корице и да наслов „Сплав фрегате Медуза” добија се нова књига Беле Дуранција, историчара уметности.

У њој су сакупљене дневничке белешке писане од 19. јуна 1991. до 20. августа 1992. године, у време почетка трагедија на нашим просторима, у време када се руши Берлински зид, а Европа све чвршће уједињује. Дуранци је тада, за потребе локалног књижевног часописа објављивао своје дневничке белешке, али сада тек, захваљујући упорношћу његовог сина Будисава и снаје Ане, оне се појављују као књига. Осим ове, Бели Дуранцију из штампе ће изаћи ускоро и књиге о суботичком сликару Стипану Копиловићу, што је у ствари обновљено издање с краја осамдесетих година и књига „Аутобиографија са Белом Кондором”, односно сећање на вршњака Белу Кондора, мађарског савременог сликара, рођеног 1931. године у мађарском граду Мишколцу, упознавање и друговање са њим, све до тренутка када се након његове смрти су Суботици прави велика ретроспективна изложба његовог сликарства.

У формалном представљању увек ће се рећи да је Бела Дуранци историчар уметности, али је он у Суботици много више од тога – заљубљеник у уметност, вичан да и широј јавности понекад недокучив свет ствараоца представи на начин који је разумљив за све, духовит, распричан и увек спреман да своју огромну ерудицију стави у службу и уметника и гледалаца.

– Мени је у уметности било веома стало до тога да људи схвате о чему говорим. Уметност је нешто што је направио човек, и то је већ разлог достојан поштовања – због жеље, хтења и умећа да уметник свој свет подели са нама. Одрастао сам, као и већина моје генерације, верујући да уметност може да обликује свет и да правимо лепши и бољи. И даље верујем да слика или стих могу човека више да поуче него годину дана школовања – прича на Бела Дуранци.

Он сам је несуђени вајар, одрастао у селу Бођани, готово у дворишту манастира, који је осликала мајсторска рука Христифора Жефаровића. Док разговарамо о његовој новој књизи Дуранци напомиње да је из тог најранијег периода, гледајући манастирске фреске, код њега створено уверење да је оно што је насликано стварност. Од тада непрестано другује са уметношћу и уметницима, и каже да је можда и његово дубоко разумевање сликарства војвођанских стваралаца потекло управо из тога што је готово до танчина знао и њихов живот. Био је врсни пријатељ Петра Коњовића, па је на захтев сомборске галерије отворио изложбу у САНУ. Један је од највећих ауторитета за савремено сликарство војвођанских Мађара, пасионирани хроничар рада овдашњих уметничких колонија, а све то сабрано је у 17 његових књига, стотине натписа и текстова у новинама и часописима.

Педесет година, од маја 1954. године, када је прву пут отворио изложбу сликара Михајла Дејановића, посматрао је однос државе и уметника, па зато каже да нису уметници заказали, већ држава.

– Некада се уметност није сматрала узвишеном, али је схватана као неопходна човеку. Папа Јулије није мислио да је Микеланђело геније, али је знао да ће га највештији вајар тог времена одвести у бесмртност. Ми данас имамо другачије критеријуме, у којима анонимни човек гради нестварне висове, који настоји да закрили трајне вредности, сматра Дуранци.