Кинески танго у Паризу

Венеција, Лидо – Један од најбољих филмова до сада виђених на 68. Венецијанском фестивалу је онај приказан у програму „Дани аутора” – француски филм „Љубав и модрице” кинеског сценаристе, продуцента и редитеља Лу Јеа, добро познатог по филмовима „Викенд љубавници”, „Река Сужу”, „Пурпурни лептир”, а српској публици нарочито по филму „Летња палата”, због којег је Лу Је добио„титулу” у Кини забрањеног редитеља.

Његов нови филм, мајсторски режиран, визуелно богат и сетан, снимљен у Паризу, настао је према роману Јие Лиу-Фален и прича о младој кинеској професорки и преводиоцу која ступа у разорну еротску везу са посесивним, помало примитивним, али физички изузетно привлачним Матјеом. За Лу Јеов филм може се рећи и да је својеврсна кинеска верзија Бертолучијевог „Последњег танга у Паризу”, али у сваком случају и филм који гледаоца не оставља равнодушним.

Господине Лу Је, гледала сам све ваше филмове и сада сам дефинитивно сигурна да сте ви опседнути сексом!

Ха,ха,ха! Одмах да кажем да у мом следећем филму неће бити секса. Изненадили сте ме, нисам очекивао овакав почетак!

А какав сте почетак очекивали, када је „Љубав и модрице” заправо ваша верзија „Последњег танга у Паризу”?

Драго ми је ако сте мој филм тако доживели, овако поређење ми импонује. Међутим, мој филм је настао према оригиналном роману „Пролећна грозница” Јие Лиу-Фален, који није објављен у Кини, већ у Француској. Када је роман објављен, Јие ме позвала из Париза и изразила жељу да га баш ја прочитам. Прочитао сам га и допао ми се много, заиста много. То је дивна љубавна прича, тако искрена и без трунке хипокризије.

Аутобиографска прича?

Највећим делом, да. Јие Лиу је описала тему за коју сам ја одувек био заинтересован, а то је страст и љубав са женске тачке гледишта. Њена искрена и отворена и лична прича нуди истовремено и једно од најљудскијих гледишта на ову тему, на тему љубави и љубавне интиме. На тему вођења љубави или секса, како ви то шармантно кажете.

На тему како сексуалност открива особу или еру, о чему сте причали и у претходним филмовима, али никада овако експлицитно?

Зато што је ово француски, а не кинески филм. Овакав филм не би прошао код чланова цензорске комисије. Сматрам да је секс нужан и неопходан део природног и слободног људског бића. Уколико желите да откријете људско биће, веома је тешко избећи секс, баш као што је веома тешко избећи људско биће када покушавате да откријете једну еру.

У филму „Љубав и модрице” вашим јунацима се догађа импулсивна љубав– свеукупна, обузимајућа, чак и деструктивна. Врста љубави која је често само пуки девојачки сан?

Ха! Али оваква врста љубави се догађа људима много чешће него што су они спремни о томе јавно да говоре. Она се догодила мојим јунацима – Хуа и Матјеу,иако они то нису планирали нити предвидели. Много ми се допада проблематика љубави зато што мислим да је љубав проблем свакодневног живота, али и зато што је она и сјајан симбол за одређена политичка и социјална питања.

Да ли ће у Кини ваш филм бити схваћен као симбол за одређена политичка и социјална питања?

Не верујем да ће овај филм бити приказан у Кини.

Још увек имате проблема са цензорима?

Тренутно са њима преговарам око сценарија за мој следећи филм. Ситуација је за мене тренутно нешто повољнија.

Можда би млади Кинези волели овај ваш филм?

Мислим да је и за њих ова и оваква тема превише слободна.

Не мисле ваљда да су их на свет донеле роде?

Ха! Сигурно је да не мисле, али би их узнемирила количина сексуалних слобода коју поседује Хуа, као млада жена и интелектуалка.

Да ли би их узнемирило то што Хуа ступа у везу са Французом арапског порекла?

То сигурно не, већ највише експлицитне сцене њихове љубави, која започиње грубо и неконтролисано, да би прерасла у судбинску љубав. Оно што је мене фасцинирало у роману Јие Лиу јесте количина интуитивног и мистериозног у ликовима. Јие Лиу их оставља готово огољене и то је била прва ствар која је дотакла моје срце када сам прочитао роман. Мишљења сам да је мистерија, сама по себи, најинтересантнији део човечанства.

Тахар Рахим је фасцинантан као Матје, а Корин Јам је сензуална и уверљива толико да се чини да је реч о документарном филму. Како сте их одабрали и како сте стекли њихово поверење да учествују утолико слободних сцена?

Први сусрет са Тахаром био је после улоге у филму „Пророк”. Током разговора био је толико нестрпљив, на тренутке експлозиван, да сам одмах помислио да је он онај прави за улогу Матјеа. Временом смо постали пријатељи, разумели смо се често без речи, онако како се разумеју мушки пријатељи. Дуг и исцрпљујући процес био је да пронађемо кинеску глумицу која би могла да глуми Хуа, девојку која ради као преводилац и која течно говори и француски и кинески. Онда смо коначно пронашли Корин Јам, француску глумицу,и ја сам коначно могао да будем срећан. Њих двоје су профункционисали веома брзо, а ја сам им дао велику слободу,јер сам био сигуран да ће се из њихове заједничке енергије родити оно што ми треба за филм.

И у овом случају сте снимали малом, ручном камером, што и овом филму даје документаристичку уверљивост? Да ли оваква камера за вас значи и већу слободу?

Значи, јер је она покретнија, интимнија. Она дозвољава мојим јунацима–ликовима да буду ван контроле камере, а целом филму да се креће у рискантној зони, на ивици контроле и редитеља и сниматеља. По мени су то најбољи филмови.

Занимљиво је како сте у филму приказали Париз, његов ритам, пулсирање, његову мултиетичност?

Оно што ме је интересовало у Паризу је његов дневни живот, његов звук и ритам. Париз као део композиције самих ликова, јер експресију ликова не дају само њихова лица и тела, већ и простор у којем су. Париз у мом филму је трећи главни лик.

Да будем искрена, једино ми се не допада отворен крај вашег филма?

Сада би вам моји француски продуценти рекли да нисте романтични! Слажем се са вама, оно што сам ја желео за крај, продуценти нису прихватили. Сматрали су да ће се са отвореним крајем филм лакше свидети и француској,али и широј интернационалној публици.