Несрећни људи су опасни

Венеција, Лидо– Јесте, може се за „Убицу Џоа” рећи да је пренасилан филм, али се за његовог аутора, америчког маестра, сценаристу, редитеља и продуцента Вилијама Фридкина („Француска веза”...), може рећи да је овим филмом не само одржао маестралну редитељску лекцију типовима попут Тарантина и Родригеза, доказавши им са лакоћом како крваво насиље у филму може да има и велико покриће, већ је показао и да се на његову свежину и „другу младост” може још рачунати.

 Фридкинов „Убица Џо” је заправо и својеврсна откачена бајка о Пепељуги, само што је принц плаћени убица, истовремено и шериф далаској полицији. Духовита, окретна али и окрутна драма са пет ликова који су присиљени да се суоче са истином о самима себи,али и са судбином која може да уследи уколико овакву врсту суочавања покушају да избегну, базирана је према Пулицеровом наградом окићеном драмском комаду ТрејсијаЛетса. Фридкину је ово штиво очигледно било инспиративно за невероватну дозу полетности с којом је снимио овај филм, у којем подједнако уживају и глумци: Метју Меконахи као „Килер“ Џо Купер, Емил Хирш као Крис Смит, Џуно Темпл као његова сестра Доти, Томас Хејдн Черч као отац Ансел и Ђина Гершон као маћеха Шарла. На раној јутарњој пројекцији дворана је била на ногама...

 Аплауз је заслужио и руски редитељ Александар Сокуров, који је овог пута на велики екран пренео Гетеовог „Фауста” (у оригиналу, на немачком језику), заокруживши тако своју претходно снимљену трилогију о природи моћи, у коју спадају филмови „Молох”  (о Адолфу Хитлеру), „Таурус” (о Лењину) и „Сунце” (о цару Хирохиту). Само на први поглед портрет Фауста не припада овој галерији ликова, али Сокуров проналази и приказује снажну везу, указујући да је свакодневица пуна патолошке несреће и да је зло репродуктивно, поентирајући Гетеовом реченицом: „Несрећни људи су опасни”. Опет је у питању визуелно-поетско раскошан филм, повремено оптерећен дијалозима и пре свега намењен уском кругу истинских филмофила...

Из филма „4.44 последњи дан на земљи“ Абела Фераре

Серијалу филмова насталих према романима и позоришним комадима (оригинални сценарији реткост су у филмовима главног такмичарског програма), придружио се и филм британске редитељке Андрее Арнолд. Она је од „Орканских висова“, литерарног класика Емили Бронте,начинила модеран, псеудодокументаран и готово натуралистички филм, у којем је главни јунак – слуга Хитклиф, уместо Циганин сада Африканац! Верзија „Орканских висова“ Арнолдове није наишла на претерано одушевљење.

 Нису одушевили ни јапански, радикално мизантропски филм „Кртица“ Сиона Сона, нити венецијански „филм изненађења“ – дебитантско дело кинеског редитеља Цао Шангјуна „Људи с планине, људи с мора”. Опет је у питању веома мрачан приказ кинеске провинцијске свакодневице, пуне беде, сиромаштва, грамзивости и насиља, што је већ виђено у филмовима кинеских аутора такозване шесте генерације...

  Да Италијане мучи проблем илегалних имиграната доказују, осим Кријалезеовог „Копна”, још и филмови ветерана Ермана Олмија „Село од картона” (превише алегоричан и метафоричан,али и крут), „Ја сам Ли“ Андрее Сегре,у којем једну од главних улога игра Раде Шербеџија (прилично снажна и уверљива драма),и „Тамо” Гвида Ломбардија.

 Сва три приказана су у паралелним програмима, ван конкуренције за главне награде. Част да се такмичи за „Златног лава“ припала је њиховој колегиници, редитељки Кристини Коменчини, чији је филм „Када ноћ“ извиждан и исмејан и од стране домаће али и међународне критике. Лоши дијалози, неуверљива глума и предвидљива драматургија, у прилично приземној филмској љубавној причи, коју Коменчинијева треба што пре да заборави.

 На подељене реакције наишао је нови филм култног америчког независног аутора Абела Фераре, нискобуџетско дело „4. 44 Последњи дан на земљи“ (са Вилијамом Дафоом и Шејнин Ли), у којем се редитељ бави пропашћу света услед проширених озонских рупа. И како доликује Ферари, док се људи напољу, на улицама, моле или панично хистеришу, онасе фокусира на један пар уметника, који свој последњи дан на Земљи проводиуживајући у сексу, сликајући и водећи занимљиве разговоре преко скајпа. Да све ово, али наравно много боље,смисленије и раскошније, већ нисмо видели недавно у филму „Меланхолија“ Ларса фон Трира, Ферарин филм би нам се учинио занимљивим. Овако, жао ми је, ништа...