Nesrećni ljudi su opasni

Venecija, Lido– Jeste, može se za „Ubicu Džoa” reći da je prenasilan film, ali se za njegovog autora, američkog maestra, scenaristu, reditelja i producenta Vilijama Fridkina („Francuska veza”...), može reći da je ovim filmom ne samo održao maestralnu rediteljsku lekciju tipovima poput Tarantina i Rodrigeza, dokazavši im sa lakoćom kako krvavo nasilje u filmu može da ima i veliko pokriće, već je pokazao i da se na njegovu svežinu i „drugu mladost” može još računati.

 Fridkinov „Ubica Džo” je zapravo i svojevrsna otkačena bajka o Pepeljugi, samo što je princ plaćeni ubica, istovremeno i šerif dalaskoj policiji. Duhovita, okretna ali i okrutna drama sa pet likova koji su prisiljeni da se suoče sa istinom o samima sebi,ali i sa sudbinom koja može da usledi ukoliko ovakvu vrstu suočavanja pokušaju da izbegnu, bazirana je prema Pulicerovom nagradom okićenom dramskom komadu TrejsijaLetsa. Fridkinu je ovo štivo očigledno bilo inspirativno za neverovatnu dozu poletnosti s kojom je snimio ovaj film, u kojem podjednako uživaju i glumci: Metju Mekonahi kao „Kiler“ Džo Kuper, Emil Hirš kao Kris Smit, Džuno Templ kao njegova sestra Doti, Tomas Hejdn Čerč kao otac Ansel i Đina Geršon kao maćeha Šarla. Na ranoj jutarnjoj projekciji dvorana je bila na nogama...

 Aplauz je zaslužio i ruski reditelj Aleksandar Sokurov, koji je ovog puta na veliki ekran preneo Geteovog „Fausta” (u originalu, na nemačkom jeziku), zaokruživši tako svoju prethodno snimljenu trilogiju o prirodi moći, u koju spadaju filmovi „Moloh”  (o Adolfu Hitleru), „Taurus” (o Lenjinu) i „Sunce” (o caru Hirohitu). Samo na prvi pogled portret Fausta ne pripada ovoj galeriji likova, ali Sokurov pronalazi i prikazuje snažnu vezu, ukazujući da je svakodnevica puna patološke nesreće i da je zlo reproduktivno, poentirajući Geteovom rečenicom: „Nesrećni ljudi su opasni”. Opet je u pitanju vizuelno-poetsko raskošan film, povremeno opterećen dijalozima i pre svega namenjen uskom krugu istinskih filmofila...

Iz filma „4.44 poslednji dan na zemlji“ Abela Ferare

Serijalu filmova nastalih prema romanima i pozorišnim komadima (originalni scenariji retkost su u filmovima glavnog takmičarskog programa), pridružio se i film britanske rediteljke Andree Arnold. Ona je od „Orkanskih visova“, literarnog klasika Emili Bronte,načinila moderan, pseudodokumentaran i gotovo naturalistički film, u kojem je glavni junak – sluga Hitklif, umesto Ciganin sada Afrikanac! Verzija „Orkanskih visova“ Arnoldove nije naišla na preterano oduševljenje.

 Nisu oduševili ni japanski, radikalno mizantropski film „Krtica“ Siona Sona, niti venecijanski „film iznenađenja“ – debitantsko delo kineskog reditelja Cao Šangjuna „Ljudi s planine, ljudi s mora”. Opet je u pitanju veoma mračan prikaz kineske provincijske svakodnevice, pune bede, siromaštva, gramzivosti i nasilja, što je već viđeno u filmovima kineskih autora takozvane šeste generacije...

  Da Italijane muči problem ilegalnih imigranata dokazuju, osim Krijalezeovog „Kopna”, još i filmovi veterana Ermana Olmija „Selo od kartona” (previše alegoričan i metaforičan,ali i krut), „Ja sam Li“ Andree Segre,u kojem jednu od glavnih uloga igra Rade Šerbedžija (prilično snažna i uverljiva drama),i „Tamo” Gvida Lombardija.

 Sva tri prikazana su u paralelnim programima, van konkurencije za glavne nagrade. Čast da se takmiči za „Zlatnog lava“ pripala je njihovoj koleginici, rediteljki Kristini Komenčini, čiji je film „Kada noć“ izviždan i ismejan i od strane domaće ali i međunarodne kritike. Loši dijalozi, neuverljiva gluma i predvidljiva dramaturgija, u prilično prizemnoj filmskoj ljubavnoj priči, koju Komenčinijeva treba što pre da zaboravi.

 Na podeljene reakcije naišao je novi film kultnog američkog nezavisnog autora Abela Ferare, niskobudžetsko delo „4. 44 Poslednji dan na zemlji“ (sa Vilijamom Dafoom i Šejnin Li), u kojem se reditelj bavi propašću sveta usled proširenih ozonskih rupa. I kako dolikuje Ferari, dok se ljudi napolju, na ulicama, mole ili panično histerišu, onase fokusira na jedan par umetnika, koji svoj poslednji dan na Zemlji provodiuživajući u seksu, slikajući i vodeći zanimljive razgovore preko skajpa. Da sve ovo, ali naravno mnogo bolje,smislenije i raskošnije, već nismo videli nedavno u filmu „Melanholija“ Larsa fon Trira, Ferarin film bi nam se učinio zanimljivim. Ovako, žao mi je, ništa...