Три ратна друга

Седели су некада канцеларија до канцеларије, у згради Команде Пете војне области ЈНА у Загребу, у некадашњој Југославији. Генерал Петар Стипетић, помоћник команданта за оперативне послове Пете војне области ЈНА, те пуковници Момчило Перишић и Чедо Булат. Петар Стипетић одавно је у пензији у Загребу, Момчило Перишић осуђен је у Хагу на 27 година затвора, а Чедо Булат је умро пре неколико година у Београду. Три висока официра бивше Југославије, три међусобно повезане ратне судбине, које можда најбоље и показују какав је то био рат на овим просторима и зашто се Tрибуналу у Хагу пружила прилика да суди, пресуђује и пише нову историју народа бивше Југославије.

Дакле, генерал Момчило Перишић првостепено је осуђен по разним тачкама оптужнице између осталог и због ракетирања Загреба 2. и 3. маја 1995. године када је погинуло седам, а рањено више од 100 цивила. Генералу Перишићу ставља се на терет и гађање Сарајева, помоћ војсци Републике Српске и Српској војсци Крајине у виду допремања оружја, горива и резервних делова, слање официра из састава Војске Југославије у војску Републике Српске и Српску војску Крајине, њихово плаћање... Перишић је осуђен и зато што је суд дошао до закључка „да је он имао ефективну контролу и команду над официрима војске Републике Српске и Српске војске Крајине”.

У свим тим закључцима суда у Хагу, двојица судија су надгласала председавајућег суда, који је био за то да се генерал Перишић ослободи по свим тачкама оптужнице. У правном смислу то је невероватан исход, тако супротстављени ставови судија говоре да је ово више политичка пресуда, јер председавајући судија Баконе Молото није се разликовао од остале двојице судија, рецимо, по висини казне, већ је сматрао да Перишић није крив. Наравно, није спорно да је постојао тај фамозни 30. и 40. кадровски центар Генералштаба ВЈ преко којег су официри из СРЈ упућивани у Книн и на Пале. У највећем броју случајева били су то официри Срби рођени у Хрватској и у БиХ, и у највећем броју случајева ишли су тамо добровољно. За војнике који су тамо упућивани, јавна је тајна да баш и нису ишли добровољно, већ их је мало и полиција прикупљала. Интересантно је да Хаг још није процесуирао никога из Хрватске за слање официра и војника у ратне операције у БиХ, дакле у другу државу, за период пре потписивања Вашингтонског војног споразума између Алије Изетбеговића и Фрање Туђмана. Што значи да је по Хагу слање војника и официра као помоћ Србима изван Србије кажњиво, а исто такво слање војника и официра Хрвата из Хрватске као помоћ Хрватима у БиХ није кажњиво. О оружју, гориву, плаћеницима из разних држава са Запада и исламског света, о злоупотребама хуманитарних конвоја Међународног црвеног крста ради наоружавања једне стране, да се и не говори. И нико због тога да заврши у Хагу?

Осудити генерала Перишића због „опсаде и гранатирања Сарајева” двоструки је апсурд. Прво, генерал Перишић није имао никакав утицај на генерала Ратка Младића, то знам врло добро, јер генерал Младић изнад себе признаје само Бога. С друге стране, Сарајево је био војни гарнизон армије БиХ са најмање три дивизије те војске.

И сада после свега, бивши генерал ЈНА и бивши начелник Главног стожера хрватске војске Петар Стипетић једва је дочекао да изјави „како је Перишић имао пуни утицај на Србе из Крајине, и да је добио оно што је тражио”. Емпатије из времена ЈНА за свог бившег колегу из суседне канцеларије, јер генерал Стипетић врло добро зна да то баш и није било тако.

Наиме, ракетирање Загреба ракетама „оркан” уследило је после одлуке Мартића и команданта Српске војске Крајине генерала Челекетића. Претходно је код мотела „Славен” крај Градишке убијен Србин Тихомир Благојевић, онда су Срби за одмазду пуцали на један комби и убили неколико Хрвата, па је онда Мартић затворио аутопут.Уследила је хрватска операција „Бљесак” на западну Славонију, хрватски авиони гађали су српске цивиле који су бежали, Срби су гађали Загреб, Новску, Карловац и Кутину. Јасуши Акаши и генерал Жанвије нису успели да спрече ратна дејства, хрватска страна није хтела примирје ако то не потпишу Мартић и Челекетић, ови су то одбијали, па су хтели да гађају Загреб и великим ракетама типа „луна”. Боро Микелић их је спречио у тој намери. Ту се Перишић ништа није питао.

Генерала Стипетића је од осуде у Хагу спасао управо бивши колега из суседне канцеларије ЈНА пуковник Чедо Булат који је Стипетићу у „Олуји” 1995. предао 21. Кордунашки корпус Српске војске Крајине. Стипетић је коректно, у складу са Женевским конвенцијама, поступио према заробљеницима и они су после о томе говорили хашким истражитељима. Који нису узели у разматрање да је у зони одговорности генерала Стипетића, од Глине до Двора, у „Олуји” и после ње убијено око 500 српских цивила са Баније и да су „мамбе” деловале у његовој зони. Иначе би се Стипетић брзо придружио Перишићу.

Недостатак војничке части или ,,позитивна кадровска карактеристика у ЈНА”: „потиче из сиромашне сељачко-радничке породице”.