Глобализација на самрти

„У свету идеологије морате да будете у праву чак и кад нисте у праву”, каже Џон Ралстон Сол, канадски писац и председник Међународног ПЕН центра, објашњавајући процес пропадања глобализације која се, како каже, још одржава вештачким путем. Сол је стигао у Београд на 77. конгрес ПЕН-центра који почиње у понедељак, али и на представљање своје књиге „Пропаст глобализма и преобликовање света” која је објављена и код нас у издању издавачке куће „Архипелаг” и у преводу Игора Цвијановића и Алена Бешића.

У овој књизи, преведеној на све веће светске језике, коју иначе и наши читаоци могу да прате у фељтону који „Политика” објављује, Џон Ралстон Сол, провокативно говори о томе зашто је глобализам био доминантан, зашто је окончан незапамћеном кризом, како је економија претворена у религију модерног доба…

Већ у књизи „Несвесна цивилизација” Џон Ралстон Сол, којег је иначе амерички Тајм прогласио пророком јер је предвидео светску кризу која је почела 2008, говорио је о корпоративизму који је настао услед претераног клањања слободном тржишту. Супротно широко распрострањеној претпоставци по којој неспутани капитализам стимулише демократију, овај аутор сматра да нама данас управља одабрана група менаџера и бирократа који подривају демократију искључујући обичног грађанина из процеса доношења одлука. Он сматра да је трагедија што су данас у корпоративистички систем увучени и данашњи универзитети, покушавајући да од образовања праве бизнис уместо да младима преносе дубље филозофске вредности.

Џон Ралстон Сол је најпознатији по филозофској трилогији, а објавио је и пет романа. Добитник је многих канадских и међународних награда (између осталих, први је добитник награде „Гутенбергова галаксија” за животно дело). Добитник је и француске Легије части за област уметности и литературе. Његове књиге преведене су на 23 језика у више од 30 земаља, а за председника Међународног ПЕН-а изабран је 2009. године.

Кажете да глобализација застарева и да о њој може да се говори у прошлости, али она је још увек ту, чини нам се дубоко укорењена. То грађани осећају у свом животу. Када ће јој заиста доћи крај?

Данас влада један велики хаос и он ће још трајати осим ако се не деси неки велики рат или неки други колапс. Глобализација је већ изван система, али се продужава на један вештачки начин. Како би се тај систем одржао, и даље се та силазна линија приказује као узлазна и пласирају се неистине. Дакле, они су против нечега а заправо раде то против чега су. Кажу да ће нешто произвести напредак, а заправо ништа не функционише. Менаџерство је неспособно да опорави свет од себе самог. Слепа глобализација не признаје могућност избора и зато њено време пролази. Она је већ дуже време на силазној линији.

Рекли сте у једном интервјуу да је технократија заузела место Бога?

Да, технократе су у модерном добу замениле Бога, а у сврху учвршћивања моћи увек се користи страх.

То звучи доста озбиљно.

Све цивилизације су базиране на систему веровања, али изненађујуће је да су они који верују у глобализацију и они са фундаменталистичком вером у Бога успели да створе тако јаку коалицију на крају 20. века. Технократија је данас класа као свештеници. До краја 20. века, под утицајем индустријске револуције, укоренило се осећање да је традиционални Бог мртав и да је за њега остало упражњено место. Ту је ускочила технократија која је новом доктрином заменила доктрину старог Бога. Временом је економија постала нова религија, па данас успех и развој свих цивилизација гледамо кроз економију. Глобализација је донедавно заиста била својеврсно божанство и одређивала наше понашање. Али то лажно божанство неће обликовати нашу будућност.

Колико је глобализација утицала на позицију интелектуалаца?

Зависи од врсте интелектуалца. Мислим да је она врста интелектуалаца која се бавила фикцијом врло добро реаговала. Јако су добро успели да креирају неку нову реалност, што подсећа на чињеницу да су људи који пишу фикцију, заправо, врло близу истине и чињеница. У другим областима, у области филозофије и на универзитетима, нису успели да се одрже зато што се у сфери уско специјализованих стварао менаџмент. Филозофи, који су такође важни, остали су оптерећени научном истином. Филозофија не треба да има научни приступ, она треба да се бави идејама. Мислим да је суштина у томе да треба да се запитамо шта се дешава данас, одакле све то долази, где одлази и како мењати правац.

Да ли мислите да се довољно људи данас упитало шта се све то дешава?

Мислим да не. Нисам убеђен да су интелектуалци ван књижевне сфере нашли прави однос према овом питању. Одговорност за кризу пребачена је са оних који су кризу створили на грађане, дуг који су створили пребачен је на јавни дуг… Политика постаје плитка и везана за личности, потпуно неспособна да реши конкретне проблеме незапослености, друштвеног колапса и економије. Треба направити дистанцу према страху и сагледати где смо и како даље. У 19. веку је просечан људски век био 50 година. Ако се данас родите, претпоставка је да ћете живети 100 година. Дакле људски век је дупло продужен, али систем је остао исти као у 19. веку. Родите се, школујете, запослите, радите, одете у пензију и онда треба да умрете. Али они који се данас рађају неће умрети кад оду у пензију. То потпуно мења економију, здравство, образовање...

Шта могу писци да ураде да се врати етика?

Писци треба да пронађу језик који на неки начин одражава реалност. То је наша тема. Ваш писац Давид Албахари је позитиван пример.

Рекли сте да не знате много о Србији?

Не знам мада сам долазио у неколико наврата и пре рата, и после. Мислим да се Србија гради из почетка. Када сам био у Београду крајем осамдесетих година, град је био сив. Осећао сам неки облак изнад. Једноставно, знало се да ће нешто да се деси. Тешко је рећи, можемо само да нагађамо, да ли је то могло да се спречи. Али налазим сличност са данашњом ситуацијом на Западу. Људи на Западу се данас тако осећају и изнад њих је сада такав облак, што је веома лош знак.

Гордана Поповић