Као изгнаник и светац

ЗАЈЕЧАР – најславнији Зајечарац Никола Пашић рођен је на Светог Николу (19. децембра 1845. године) и сада га његови суграђани доживљавају опет као свеца. А тако дуго није било. Дуже од пола века био је потпуно прогнан из родног града, све док овде, у улици која је добила његово име, пре десет година није основан Меморијал Николе Пашића.

Управо у овом месецу (10. децембра) навршиће се и 80 година од смрти политичара и државника, а његов Меморијал, иако постоји тек само десет година, већ га је "васкрсао" из мртвих. Задужбина "Никола Пашић" прва је основана и од ње је све кренуло. У њој је договорено да Пашић поврати "своју" улицу, коју му је био "преотео" маршал Тито, и да добије градски трг и велелепни споменик на њему, те да у Меморијал стигну предмети и списи из Бајине заоставштине. Створена је тако институција која у доброј мери замењује његову родну кућу коју су неки други Зајечарци, удварајући се ондашњем режиму, порушили 1959. године, да би на том месту саградили "пребивалиште" за полицију.

Близу родне куће и Гимназије

Под кровом Меморијала (у улици која носи Пашићево име) стална је изложбена поставка која илуструје живот и рад овог политичара (употребним предметима, сведочанствима, писмима и другим занимљивим "ситницама") а ту су и књиге које су, уз помоћ Задужбине, објављене о њему.

– Има их до сада пет, а биће их сигурно још – каже Бора Димитријевић, директор зајечарског Народног музеја, који је од самог почетка највише био ангажован око Пашићевог повратка у родни Зајечар. Усталила су се и годишња предавања о Пашићу и његовом времену, а међу предавачима су се појавили и руски историчар Андреј Шемјакин (два пута) бугарски историчар Петко Христов и наши зналци Пашићеве прошлости – др Латинка Перовић, др Љубодраг Димић, др Драгољуб Живојиновић...

У време док се водила битка за Пашићев повратак у Зајечар, Бора Димитријевић био је директор Историјског архива "Тимочка крајина". Сећа се и наглашава како су у то време били драгоцени савети Ђорђа Митровића, ондашњег кустоса Историјског музеја Србије. Сећа се Димитријевић и савета Васе Чубриловића из 1983. године, када је он у Зајечару учествовао у обележавању стоте годишњице Тимочке буне. У формирању задужбине значајну улогу имали су и људи из ондашњег општинског руководства Зајечара Александар Каменковић, Олга Живановић и Небојша Симеоновић. сада о раду Меморијала и Задужбине брину Јелица Илић, кустос историчар у Народном музеју у Зајечару, и Дејан Сотировић, секретар Задужбине. Они подсећају да је Меморијал сада значајна културна институција. У њему је приређено више од сто изложби, одржано 30 трибина и 90 књижевних вечери.

Споменик Пашићу, рад вајара Драгана Николића постављен је 1995. године на 150. годишњицу Пашићевог рођења на новом градском тргу. Удешено је да трг и споменик буду најближи порушеној Пашићевој кући и старој згради Гимназије (која идуће године слави 170. годишњицу) чији ђак је био и Никола Пашић, син зајечарског пекара Петра.

Родне куће нема

Меморијал би, природно, био смештен у родној кући Пашићевих да није порушена 1959. године. Последњи пут се Пашићево име светковало 10. децембра 1936. године, на десету годишњицу његове смрти. Светковина је одржана у Саборној зајечарској цркви, а чинодејствовао је епископ тимочки Емилијан. После тога у Зајечару је избрисан сваки траг сећања на овог Зајечарца.

о томе како је "збрисана" и његова родна кућа испричао нам је Борко Савић, архитекта у пензији. Савић је био дошао службено у зграду СУП-а да предложи да се на њену нову фасаду постави плоча: како је ту некада постојала кућа Николе Пашића.

– Тадашњи начелник Рајко, презимена му се не сећам, занемео је и укрутио се, као да га је неко полио хладном водом. Онако накострешен, затражио је да поновим свој предлог. И док сам понављао, дограбио је пепељару, а ја сам "заглавио" на врата. Викао је за мном како сам копиле пашићевско.

Млади архитекта прошао је без последица само зато што је био из угледне зајечарске породице Савића. И отац му је био грађевински инжењер и солунац.