Комисиони прегрмели транзицију

Сећају се многи црвене табле са белим натписом „Комисион”, која и данас виси изнад неколико локала у граду. У тим продавницама – остацима симбола социјалистичке малопродаје – и даље може да се нађе разноврсна роба по приступачним ценама. Својеврсне „робне кућице”, на чијим је рафовима излагано све што неко притиснут беспарицом заложи или што цариници заплене, нису „оно што су биле”, рећи ће носталгичари. Узрок томе није само налет кинеских продавница и секендхенд шопова – већ су комисионе на промену начина пословања приморали и параграфи, што је био услов да преживе.

У медијима су комисиони последњи пут осетно запосели ступце и минутажу, крајем 2009. и почетком 2010. године. Тада је најављивана, а потом и донета одлука којом су изједначени са самосталним трговинским радњама јер је установљено да многи од њих шверцују робу, продајући је за рачун особа које не постоје или нису склопиле посао са њима.

Зато су изменама Правилника о евиденцији промета робе и услуга, који је ступио на снагу од 1. јануара 2010, власници ових продавница мешовите робе постали обавезни да поседују доказе о пореклу производа које продају и податке о особи која их је донела, као и да воде евиденцију о промету, плаћеној царини, ПДВ-у...

Ефекат је постигнут, судећи према подацима тржишне инспекције. Од априла 2010, када је истекао прелазни период у којем су могли да под старим условима продају залихе, већина од 9.000 комисиона и 4.000 радњи са правом на комисиону продају у Србији прилагодила је пословање правилнику.

– Највећи број контролисаних комисиона је прешао на трговачки начин продаје, неки су одјавили радње, док су преостали продали пописану робу у мањем обиму и вратили је комитентима – кажу у инспекцији.

На поштовање прописа, трговце су приморале и очекивано високе казне, ако се има у виду новац који су пре измене правилника комисионари прећуткивали. Тако су произвођачи текстила, коже, обуће и техничке робе, који су иницирали промене, изјављивали у 2009. да се у комисионој продаји обрне око 712 милиона евра годишње, а тек десети део се евидентира кроз фискалне касе. Судећи по актуелној статистици, после балансирања између зоне црне и сиве економије, комисиони су као „новопечени СТР-ови” прегрмели транзицију.

Д. Буквић

-----------------------------------------------------------

Казне до два милиона динара

Ако инспектори затекну непотпуну или непрописно вођену евиденцију у комисиону, казна је:

– од 100.000 до 1.000.000 динара за правно лице,

– од 5.000 до 50.000 за одговорно лице

– од 10.000 и 100.000 динара за предузетника.

Ако папирологија о промету уопште не постоји предвиђена казна износи:

– од 500.000 до 2.000.000 динара за правно лице

– од 50.000 до 150.000 одговорном лицу у правном    лицу

–  од 50.000 до 500.000 за предузетника

-----------------------------------------------------------

Најчешћа „муљања”

Комисионе услуге подразумевају продају покретних ствари у своје име, али за рачун комитената. Искуства тржишних инспектора обогаћују ову „школску” дефиницију:

– Дешавало се да роба примљена на комисиону продају није поседовала никакав доказ о пореклу, најчешће када су комитенти били физичка лица, нити је поседовала исправе о квалитету. Комисионари или чланови њихових породица често су били истовремено и комитенти, или су давали податке за особе које је било немогуће наћи – наводе у инспекцији.

Дешавало се и да, трагајући за идентитетом особе наведене у издатом реверсу за примљену робу, инспектори дођу до „власника” који уопште не зна да је ушао у спорни посао. Специфичан случај десио се 2007, када су надлежни приликом само једне контроле, међу 200 комисионих радњи у Србији, установили да је чак 170 неисправно и запленили робу без порекла, вредну 845 милиона динара.

-----------------------------------------------------------

Порези и улични продавци протерали купопродају на реверс

Продавнице које су купопродајом са царине долазиле до робе, каквих данас једва да има, некада су биле преплављене купцима у потрази за техником и „шушкавцем”

Фото А. Васиљевић

На изанђалој табли у Нушићевој улици, код улаза у зграду означену бројем 25, и даље стоји натпис друштвеног предузећа „Комисион”. Истоимена фирма готово десет година је у приватном власништву, на другој адреси, и не бави се купопродајом робе од комитената или царине, већ уобичајеном трговином на релацији добављач–продавац. Једино је име спаја са прошлошћу какву донекле памти и Драган Стевановић, правник који и данас ради у „Комисиону”. Запослио се 1988. године и ухватио последњи воз да буде сведок златног доба овог предузећа, пре него што су га деведесетих година минулог века економске околности приморале да се приватизује и (успешно) прилагоди захтевима тржишта.

Памти Стевановић и приче старијих колега које је затекао пре више од две деценије. Први комисион у Београду отворен је 1946. а од средине педесетих почели су да послују под капом тада новооснованог предузећа „Комисион” у чијем је саставу било тридесетак радњи, од којих већина у Београду. До асортимана – у којем је заиста било све од игле до локомотиве – долазили су на два начина: или су им људи доносили своје ствари да их за њихов рачун продају, или је „Комисион” учествовао на лицитацијама заплењене робе на царини.

– Грађани су нудили и нову и половну робу, донету из иностранства или произведену у домаћој радиности. Било је доста техничких направа попут касетофона и транзистора, сатова али ништа крупније од телевизора. Одећа је била главна – фармерке „левиске” и „супер рифле”, престижне жуто-тегет кишне кабанице…. Кад донесу робу у комисион, људи добију потврду о њеном пријему – реверс – и одмах се уговара цена. Свако је знао колико може да очекује за оно што донесе, па није било много ценкања. Комитенти су се после тога телефоном распитивали да ли је оно што су донели продато и, ако јесте, најављивали када ће доћи у продавницу по паре – каже Стевановић.

Радње су узимале проценат од којег су плаћале порез на услуге а остатак се давао доносиоцу на руке. Реверс је приликом исплате употпуњаван информацијама о цени.

Захваљујући купопродаји робе која је допала шака цариницима, међу којом је било подоста одеће каква се носила у Европи, комисиони су постајали и мале модне писте, мада без модела. Ко је хтео да види шта се носи у свету, било је довољно да прошета до неке од радњи у центру града: у Узун Мирковој, „булевару”, Нушићевој... И то је допринело незапамћеним гужвама пред комисионима од пре неколико деценија, када се чекало да дођу фармерке и најлон кошуље.

– На лицитацијама за заплењену робу, које су организовале царинарнице, београдски „Комисион” надметао са са сва три своја такмаца у СФРЈ – новосадским, загребачким и осјечким предузећем. Ко понуди више, узима робу и продаје је у својим продавницама – говори Стевановић.

Суноврат овакве купопродаје почиње на прелазу из осамдесетих у деведесете, када је уведен порез на промет. Уз дажбине за услуге, комисиона роба тако је постала додатно оптерећена, за разлику од трговаца који су измиривали само новоуспостављени намет на промет. Комисиони су постали скупљи, а наредних година добили су и конкуренцију – појачан увоз услед све већег отварања граница. Чак ни за време санкција, када су рампе на границама поново спуштене, нису могли да се опораве, јер су им такмаци постали нарастајући улични продавци, а затим и секнд-хенд шопови и кинеске продавнице. Своје су полако губили.

– „Комисион” је своје радње закупљивао од града, који је располагао тим просторима. Од 1990. пословни простори су припали општинама, самим тим и локали на њима, којима су упућивани откази, па се број продавница преполовио – наводи Стевановић.

После приватизације 2002. године, преостале радње предузећа фактички су постале СТР-ови у складу са преоријентацијом делатности, а локали на којима и даље стоји стари натпис, додаје Стевановић, сада су „продавнице које нама више не припадају, али нови који су дошли нису скинули табле”.

Д. Буквић