Верују ли Срби Викиликсу

Да ли се министар Драган Шутановац жалио зато што Америка није послала нове авионе? Како су амерички политичари видели реакцију Срба на смрт Слободана Милошевића у Хагу? Да ли Мађарска жели да води српске војнике у Авганистан? Да ли је Демократска странка утицала на Томислава Николића да напусти Српску радикалну странку? Шта је Ангела Меркел поручила Борису Тадићу у Берлину? Све ово и још много тога може се „сазнати” са сајта Викиликс, Аустралијанца Џулијана Асанжа, основаног 2006. године, који објављује тајне депеше из амбасада широм света. Најновије депеше делимично се односе и на дешавања у нашој земљи.

Сам Асанж објаснио је да документи које је објавио Викиликс нису најважнији који постоје и апеловао на грађане да не верују информацијама медија да је све садржано у њима. „Ми смо објавили тајне, поверљиве материјале, али нисмо имали најповерљивије телеграме који су заиста озбиљни и непријатни.”

Познато је већина депеша није тајна, да у њих имају увид запослени на разним државним пословима. Асанж, компјутерски стручњак, објавио је 250.000 страна „поверљивог дипломатског материјала” и истовремено оптужио Фејсбук и компаније као што су Гугл и Јаху да активно помажу америчким обавештајним мрежама да шпијунирају грађане.

Колико Викиликс утиче на мишљење грађана? Да ли се они могу снаћи у тој шуми докумената и поверовати да, и поред узнапредовале технологије, тако лако могу сазнати светске тајне?

Миљенко Дерета, извршни директор Грађанских иницијатива, каже да Викиликс не мења битно мишљење грађана о политичарима, јер је и пре овог сајта, мишљење грађана о политичарима било лоше. „Викиликс подржава сумње и неповерење према политичарима. Он је добар извор аргументације за представљање политичара а служи и за боље разумевање политике и политичара. Нисам видео ништа што би ме изненадило, а вероватно ће се показати да све и није тачно.”

„Није у реду што су се ту нашла нека имена, нити су неки разговори замишљени да буду јавни. Тиме је угрожена приватност и нисам сигуран да ћу разговарати с неким странцима а да то неће бити објављено. Иначе увек треба имати резерву према документима која се објављују. Интересантно је да је овога пута Америка у фокусу. Ми бисмо волели да имамо нешто више о нашим политичарима, нарочито да чујемо шта мисле једни о другима”, каже Дерета.

Жарко Кораћ, председник Социјалдемократске уније, посланик и психолог, каже да би требало истражити шта грађани мисле о Викиликсу, јер су овде популарне теорије завере. Он мисли да ће од сада људи опрезније разговарати са америчким дипломатама. „Спорно је интерпретирање тих докумената, јер то није оговарање, а овде људи само интригирају и приче о Викиликсу су се претвориле у интриге а то није политичка суштина. Мора се рећи и да су неке од депеша урађене непрофесионално, мада су догађаји стварни.”

Небојша Јовановић, психолог, такође каже да би требало урадити анкету о томе колико Викиликс утиче на мишљење грађана, али верује да постоји слој људи који цени Викиликс. „То су људи који имају интернет, а њих је око 0,2 одсто. Већина грађана код нас не зна шта је Викиликс, можда чак 90 одсто грађана не зна шта је то. Половина наших људи је функционално неписмено, па је питање колико могу да процењују информације које су се појавиле на Викиликсу.”

Јовановић каже да људи пристрасно прикупљају информације у складу са својим уверењима. „Е, сада је питање како су се та уверења створила. Не верујем да су им медији стварали те ставове. Људи увек траже потврду за своја уверења и сви желе да увек буду у праву. Колико бракова је само пропало због тога.”

Објашњавајући колико грађани знају о Викиликсу, Јовановић наводи да је то свега један одсто и то градске популације. Јер, у популацији је „само десет одсто натпросечно интелигентних од чега је половина из старе а половина из младе популације.”

Јовановић каже да неки људи сигурно верују Викиликсу. „То је у медијима трачерски написано што значи да се они обраћају мање едукованој популацији. То лични на виц о Лењину. Када су га питали како да изађу накрај с интелектуалцима он је одговорио: Омасовите факултете па ћемо лако изаћи накрај са интелектуалцима. Информисаност се обезвређује баш тако што се људи бомбардују разним информацијама и на крају није јасно шта је тачно и све постаје неважно.”