Село лончара под опсадом истраживача

Злакуса код Ужица – У кућама и авлијама живописне Злакусе, у радионицама овдашњих мајстора лончара и етнодомаћинствима, у заборављеним брвнарама по оближњим брдима разбацаним, почела су ових дана стручна истраживања. Кустоси музеја, стручњаци археолози, етнолози, историчари уметности знатижељно истражују цело село грнчарије, до детаља испитују прошлост старог заната и живота у овом крају, с мештанима разговарају, њиховим окупљањима присуствују. „Уђосмо и ми у књиге“, шале се Злакушани, ипак више навикнути на туристе и уметнике керамичаре, домаће и стране.

Тај подухват је вишегодишњи, с нивоа државе, свеобухватан – Централни институт за конзервацију, Етнографски институт САНУ, Природњачки музеј из Београда, Народни музеј из Београда и Народни музеј из Ужица ујединили су се на овом научноистраживачком пројекту названом „Злакуса и Потпеће са околином“. Истражују културно и природно наслеђе села грнчарије, које се, како кажу, знатно разликује од других етноатракција у овом крају, јер се овде „активирају и анимирају аутентични простори, ревитализују давнашња знања и вештине“.

– Почели смо праћењем недавне сеоске смотре „Јесен у Злакуси“ пуне обичаја и традиционалних садржаја, а настављамо радом на сваком од шест потпројеката. Теренским радом истражујемо овдашњу народну архитектуру, израду лончарије, природне вредности, обичаје, спремање традиционалних јела, свакодневни живот, читаву баштину. Петнаестак стручњака из разних области грађу ће прикупљати у наредне две године, па потом следи зборник радова, филм, изложбе, монографија. Све у циљу да истражимо неистражено, помиримо различита гледања у селу на стари занат и отклонимо неке непотребне поделе међу мајсторима, а превасходно допринесемо правом коришћењу традиције за културни туризам на начин како то у Европи раде – казује етнолог Боса Росић, која је координатор целог пројекта.

Стручњаци Биљана и Аца Ђорђевић из београдског Народног музеја ових дана у Злакуси, трагајући за прошлошћу древног грнчарског заната, баве се истраживањем места где су пре ко зна колико векова биле такозване жижаонице, места где су се пекле глинене посуде. Боса Росић пење се у брда изнад села да упозна старе грађевине у којима су Злакушани некад живели пре него што су сишли у долину крај Ђетиње, а истражује и овдашње споменике на гробљима. Вели да је установила да има већи број вредних старих објеката које ваља ставити под заштиту и сачувати. Кустос Дијана Ристовић ради на старим обичајима и веровањима у Злакуси и Потпећу, док Ивана Тодоровић истражује свакодневни живот у селу некад и сад. Утврдила је да су Злакушани некад били окренути фабрикама у околини, а да се последњих година све више враћају лончарском занату. Видела је, такође, да млади у овом селу, као у каквом велеграду, све више набављају и шетају расне псе, на које се, изгледа, пренела некадашња љубав сеоске деце према јагањцима и теладима...

Бранко Пејовић