Истином против аутоцензуре

Канадски државник, новинар и књижевница Ејдријен Кларксон гост је 77. међународног конгреса ПЕН-а у Београду. Била је успешан телевизијски новинар, а 1999. године постала је двадесет шести генерални гувернер Канаде, што је заправо шеф државе у овој земљи Комонвелта, чији је монарх краљица Елизабета II. Ејдријен Кларксон прва је Азијаткиња на овој функцији. Када је напустила тај положај, основала је Институт за канадско држављанство, са циљем да помогне интеграцији емиграната, којим председава заједно са својим супругом, писцем и филозофом Џоном Ралстоном Солом. Њени мемоари из 2006. године били су бестселер, а у младости је написала два романа и књигу на тему брака, оданости и љубави.

Када сте постали шеф државе, на који начин сте посматрали време када сте били девојчица која је побегла од јапанске окупације Хонг Конга? Да ли сте због тог раног искуства касније имали пуно разумевања за избеглице и имигранте?

Одувек сам се идентификовала са људима којима је дом одузет преко ноћи. Мислим да је то искуство променило мој живот и да је утицало на начин на који посматрам људе, као и канадску политику према избеглицама. Када сам била генерални гувернер, ова тема била ми је врло важна, чак и нека врста особеног симбола јер ја сам прва особа на тој функцији која не само да није рођена у Канади, већ сам и сама била избеглица. Мој случај није усамљен. Годишње у нашу државу дође три стотине хиљада имиграната. Све их је више из Аргентине, Сомалије и Судана. Написала сам књигу о осморо људи, сличних мени, која ће се појавити за месец дана. Један од њих је Давид Албахари, који је у Канаду дошао 1992. године само привремено, међутим временом је ту пронашао дом. Дивно је то што имамо једног од највећих српских писаца који је и Канађанин у исто време, чије књиге сам читала углавном у француским преводима, и сматрам да је његов роман „Гец и Мајер” један од најбољих икада написаних о холокаусту.

Ко су још јунаци ваше нове књиге?

Међу њима је и први муслимански градоначелник Калгарија, који има само тридесет осам година, као и млада жена која је изабрана за члана федералног парламента, и која је дошла из Шри Ланке када је имала само пет година. Њена мајка још увек ради у једном складишту. Међутим, све три њене кћерке универзитетски су образоване.

На који начин се у Канади чувају различити мањински језици?

Поред енглеског и француског, у Канади постоји и велики број других матерњих језика. Само на западној обали има их педесет осам, и некима од њих прети нестајање. Верујем да нас староседеоци чине правим Канађанима, они су ишли испред досељеника и учили их опстанку у природи. Посебно волим људе са севера, тамо је живот тежак и суров. Они и сада лове и једу сирово замрзнуто месо. Једно од тих племена прогласило ме је почасним становником и дало ми име Мајка многих нација.

Били сте новинар, затим политичар. Да ли сте доживели велику трансформацију?

Нисам била политичар у правом смислу те речи, никада нисам припадала ниједној партији. И као новинар увек сам била независна и критички се односила према стварима. Генерални гувернер у Канади у току је свега, потписује законе, највише се виђа са премијером, али не мора да прави компромисе на које је овај више упућен.

Врло сте озбиљно схватили и позицију врховног команданта војске, и посећивали сте канадске трупе у БиХ и на Космету?

Војне снаге врло су важне за канадску историју, активно су учествовале у Првом и Другом светском рату. Канађани су измислили мировне снаге, међутим, морам да кажем да смо на Балкану ушли у ратну ситуацију, нисмо били само у мировној мисији. Такође, од почетка нисам била задовољна Дејтонским споразумом, нисам била сигурна да ће мир на тај начин бити одржан. Када сам дошла у Приштину, одмах сам приметила да су наше трупе постављене на неповољан начин, у долини, окружене брдима. Иначе, Балкан не познајем довољно и не знам како би врло компликована ситуација на Космету могла да буде решена.

Када је реч о кршењу људских права и слободе говора, који регион у свету је највише угрожен?

Страшно је то што се у свету положај жена уопште није побољшао, док је у Африци гори него што је икада био. Замислите податак да је у Конгу сваких 47 секунди силована по једна жена. Када је реч о слободи говора, илузија је да је она угрожена само у диктатурама. У другим државама слобода говора крши се на „финије” начине. Аутоцензура је нешто најгоре за новинаре, али против тога се треба борити сталним изношењем истине. Као новинар, неколико пута сам била тужена, једном због откривања корупције у вези са Олимпијским играма у Монтреалу. Та тужба је касније поништена. То је могуће у земљама у којима постоје независно судство и новинарство.

У својим мемоарима нагласили сте да вам је током живота највише значила подршка оца?

За жену је уопште врло важно да има очеву подршку. Ако он не приступи на такав начин, жена може да постане и врло успешна, али кадтад доживеће пораз. Овај свет је још увек креација мушкараца, не заборавите то. Отац је тај који вам даје „пасош” за живот у свету. И то не ценећи вас као своју малу девојчицу, већ као интелигентну и храбру особу. Такође, жена при том никада не треба да занемари материнство. Ми смо једине које могу да пруже живот и тога никада не треба да се одрекнемо. Када сам родила своје прво дете осетила сам се као најузвишеније биће.

Марина Вулићевић