„Политика“ заобишла Јариње

То смо гледали у филмовима. Сада је то било уживо.Крупним словима исписано упозорење „Не пролазите, пуцаћемо“ и  развучена бодљикава жица осветљени снажним рефлекторима.

Војник КФОР-а се појави на удаљености од око 50 метара да с времена на време двогледом осмотри шта радимо нас десетак који смо имали несрећу да на Јариње стигнемо 15 минута пошто је у четвртак увече неко одлучио да нико из централне Србије не може овуда да прође на Космет. 

Зовемо министар за Косово и Метохију Горан Богдановић и питамо да ли зна када ће Јариње бити отворено за саобраћај или, ако може, да нам помогне да некако другачије стигнемо на север Космета. Знали смо да и он треба да дође у свој завичај.

Министар нам је рекао да га за два сата сачекамо у Рашкој и прикључимо се његовој колони возила, па ћемо алтернативним правцима стићи до Лепосавића.

Министар је одржао обећање и након два сата чекања, заиста смо се прикључили његовој колони возила која је, под ротацијом, од Рашке ишла ка Новом Пазару. Било је то око 11 сати увече. Само смо му послали СМС да смо на зачељу колоне.

После неких 15 минута вожње, патрола саобраћајне полиције, усмерила нас је на са асфалта на узак земљани пут који води у шуму. Одмах смо изгубили сигнал за мобилни телефон, а глас са ГПС навигације је само понављао „Скренули сте са пута, вратите се“.

Убрзо смо наишли на један „пежо“, београдских таблица и један комби са приколицом из Крагујевца са којим смо се уз доста потешкоћа мимоишли. Сваки пут када би наилазили на та возила, помислили смо да налећемо на Кфор.

У глави нам је одзвањало упозорење српског полицајца са Јариња које нам је дао нешто раније те вечери:
„Немојте кроз шуму, Кфор контролише све правце, могу да пуцају на вас“.

После сусрета са тим аутомобилом и комбијем, једино што је могло да се види јесу шума и светлост возила испред нас.  Возили смо се тако неких 30 минута, све док нисмо изашли на врх брда, када смо наишли на црно возило поред којег је стајао један младић обучен у црно.

Давао је сигнале лампицом. Очигледно је то био сигнал да је пролаз безбедан. ГПС навигација и даље ништа није показивала.

У том тренутку, вратио се и сигнал мобилног телефона. Било је јасно да смо прешли административну линију. Зовемо одмах министра Богдановића и питамо га одакле зна ове шумске путеве?

Док нас пита да ли је све у реду, пролазимо поред првих кућа са Косметске стране административне линије.
„У једној од ових кућа сам одрастао“, каже нам министар.

Убрзо излазимо и на магистрални пут који од Рашке води ка Косовској Митровици. Саобраћаја уопште нема, а бензинске пумпе делују сабласно празне. Испред нас су само возилоа из пратње министра Богдановића која више немају чисти сиво-металик боју, већ су скроз прекривена прашином.

Министар Богдановић прво са својом пратњом иде до своје куће у селу Лешак, где се само поздравља са својим најближима. Ту се и први пут сусрећемо с њим после путешествија по брдима.

Рукујемо се и захваљујемо за помоћ. Одмах и питамо шта очекује сутра, 16. септембра, дана који је толико дуго најављиван као „Дан Д“ за српско становништво на северу Космета?
„Уф, видећемо“, једина је његова реакција. Одмах додаје: „Ајмо на барикаде“.

Десатак минута касније стижемо на српске барикаде које се налазе одмах до Кфоровог пункта на Јарињу. Видимо исту ону филмску сцену: бодљикава жица, рефлектори, упозорење. И наравно наоружани војници који никог не пропуштају.

Једина разлика је што смо сада са друге стране те исте барикаде.