Бандерас: Ја сам прави мачак у чизмама

Сан Себастијан –„Весели галеб из Малаге“, како од миља Шпанци често називају своју дику и понос, секс-симбол осамдесетих и деведесетих година прошлога века – глумца Антониа Бандераса, постао је прави „Мачак у чизмама“! И то не само у фигуративном смислу.

У години када се пред светском публиком, а после две деценије паузе, поново појавио у филму свог „филмског оца“ Педра Алмодовара – „Кожа у којој живим“, са којим је радио у филмовима „Лавиринт страсти“, „Матадор“, „Закон жеље“, „Жене на ивици нервног слома“ и „Вежи ме“, Бандерас промовише и дугометражни анимирани филм „Мачак у чизмама“, који ће се пред српском публиком, захваљујући кући Тарамаунт, наћи само два дана после светске премијере – 27. новембра у Сава центру.

Бандерас који је Холивуд освојио са „Краљевима мамба“, „Евитом“, „Маском Зороа“, „Атентаторима“, независни амерички филм са „Десперадом“, и сопствену каријеру унапредио режијом и продукцијом филмова „Лудило у Алабами“ и „Летња киша“, сада је позајмио глас главном јунаку 3 Д цртаног филма, чија је шпанска верзија свечано била представљена синоћ у Сан Себастијану.

Ексклузиван разговор за „Политику“, вођен је у чувеном хотелу „Марија Кристина“, тик пред Бандерасов пут за Москву где ће представити филм и срести се са глумцима који ће га синхронизовати на руски језик. Делове разговора о „Мачку у чизмама“ понудићемо читаоцима пред београдску премијеру. У данашњем броју пред вама је прича о поновном сусрету са Педром Алмодоваром који доноси вртоглавицу, о филмским „хамбургерима“ и „деликатесима“ и приватном животу у којем нема предаје...

Шта Вам је донела поновна сарадња са Алмодоваром?

Осећај препознавања чуда и експеримента, прекорачења граница, повратак тог осећаја вртоглавице, осећаја стрепње па и страха када се ради са Алмодоваром, јер моја осећања према њему су готово религиозна. Алмодовар је веома захтеван, веома прецизан и то не само са глумцима већ и са свима са којима ради и са свим елементима на снимању. Он у сваком тренутку контролише боје, светло, сваки детаљ сценографије, костима...

Поновно глумачко рађање?

Хм, видите – ми никада за све ове две деценије нисмо изгубили лични контакт. Оно што је у мом раду без Алмодовара било другачије јесте период проба. Поновни рад са Алмодоваром значи два месеца интензивних проба пре почетка снимања. То у раду са другим редитељима никада нисам имао. Чак ни у позоришту! Па пробе за најзахтевније представе на Бродвеју не трају дуже од месец и по дана! Али, Алмодовар је –Алмодовар. Он не проба са глумцима, он их васпитава и постепено потпуно увлачи у свој универзум.

Да ли се Алмодовар променио и у чему?

Мислим да су садржаји његова два последња филма комплекснији и озбиљнији, а редитељски поступак минималистичкији и одређенији. Међутим, има још нешто – мој пријатељ има сада шездесет година, а још увек не одустаје да у својим филмовима доказује да три плус један није четири и наставља да иде својим јединственим правцем, а да никада при том не подилази публици. Напротив, он је и даље води са собом док је не сломи.

А Ви, да ли сте се Ви променили?

Видите, сигурно је да сам много научио од америчке кинематографије. Сигурно је да ми је она много дала, било је успона и падова, али се од тога живело. Све је тамо добро организовано, прецизно, добро вас хране, али „хамбургером”. Поновни рад са Алмодоваром значи повратак софистицираној храни, деликатесу, који добијете кроз борбу савладавања наративног процеса.

Али, Ви се стално враћате „хамбургеру”? Позајмили сте глумачки глас главном јунаку анимираног филма „Мачак у чизмама”?

Сваки је посао добар ако га поштено и вредно радиш. Лик у филму „Мачак у чизмама” посебно волим, он је за мене важан из сасвим одређеног разлога. Ја сам у Америку отишао а да нисам знао језик, а сада су ми понудили да позајмим глас филмском јунаку, што је невероватно! И не само то, ову улогу сам снимио и на шпанском и на италијанском језику! Уз то, могу идецу и људе да натерам на смех, да их учиним срећним и да учествујем у пројекту који је, видели сте, заиста добар.

Шта сте прво научили у Америци, Холивуду?

Испричаћу вам чему ме је научио Енди Маром, један од најзначајнијих глумачких агената, папа међу агентима, који је, нажалост, преминуо прошле године. Када сам га упознао одмах ми је рекао: „Дечко, знаш ли ти која је најважнија реч у филмском бизнису Холивуда?”. Збунио ме је, одговориосам да не знам, а он је, пробијајући ме погледом, наставио: „Најважнија реч у Холивуду је „не” и ти од данас мораш да научиш да кажеш „не!”. И тако сам научио да кажем– не, понудама које ми се нису свиђале. Али, наравно да је Енди био задовољан када сам рекао– да, легенди Вудију Алену, Стивену Содербергу. Када сам му рекао за нови Алмодоваров филм, срећно је узвикнуо: „Да ! Иди, врати се свом оцу и играј!”.

Није Вам као Шпанцу у Холивуду одмах „цветало цвеће”?

Није. Сећам се када сам почетком деведесетих снимао „Краљеве мамба”, један сјајни кубански глумац ми је рекао: „Ако планираш да останеш овде, онда се помири са тим да ћеш увек бити „лош момак”, јер су то улоге које су намењене црнцима и онима који говоре шпански”. Међутим, кроз ових двадесет година колико сам тамо, видео сам како се ствари мењају и данас је заиста много боље. Хиспано и Афроамериканци добијају све веће и важније улоге и тумаче различите ликове који нису типизовани. Променила се и клима у друштву, међу сенаторима има Хиспано и Афроамериканаца, председник државе је Афроамериканац. Ствари заиста иду набоље и то захваљујући младим, образованим људима који са собом носе интелектуалну моћ и снагу за промене. И кроз Холивуд се такве ствари рефлектују.

Јесте ли престали са редитељском каријером или само правите паузу?

Не, нисам престао! Као глумац могу да радим свашта, да се играм са „Мачком у чизмама”, да кроз исцрпљење уживам са Алмодоваром. Јер, глумац је интерпретатор. Али, као редитељ сам веома осетљив на свој рад. Снимио сам два веома лична филма, онако како сам сматрао да треба да их снимим и надам се да ћу трећи почети да радим у септембру 2012. године. Никада не бих радио филм зато што то неко од мене тражи, зато што неки студио то од мене захтева, јер је за мене режија сувише лична ствар и могу да режирам само онда када осетим потребу да нешто кажем и када имам шта да кажем. Ипак, уколико ме и видите да сам пристао да режирам по нечијем захтеву знајте да су у питању огромне, огромне паре. Ха, ха!

Прошли сте тежак период у последње три године, како се то одразило на Вас?

Питајте то отворено, јер ни Мелани (Грифит прим.аут.) ни ја ништа не кријемо. Да, имали смо проблем и решили смо га. Стрпљиво, упорно, уз велику подршку целе породице и уз много љубави. Мелани је жена коју ја волим и сасвим је природно то што сам био уз њу у њеним тешким тренуцима, што нисам окренуо главу од ње. По природи сам оптимиста, а и карактер ми је такав да се никада не предајем. Нема предаје. Мелани се није лечила од зависности од алкохола, то су таблоиди измислили. Мелани се лечила од зависности од пилула за опуштање које су у Америци, не само у слободној продаји већ се редовно рекламирају на малим екранима. Знате онај спот када цела породица лети попут лептирића! Тако нешто је у Шпанији забрањено, али је нажалост део америчке свакодневице и начина живота. Победили смо и то је најважније. Мелани је и даље дивна жена и дивна глумица која може још много да пружи.