Мањак решења

Док се упињемо да многе ствари покренемо с мртве тачке, јуче нас је престравило управо кретање с једне мртве тачке. С неба се стропоштавао упокојени амерички сателит, за чије тешке посмртне остатке ни његови конструктори нису знали –ни где ће ударити ни да ли ће некога кобно клепити по глави.

Тај специфични НЛО, неконтролисани (а не непознати) летећи објекат, могао је да се доживи и као симбол актуелних, интернационалних и националних, неприлика. И оне су прилично измакле контроли –нико поуздано не зна где, када, како, колико, шта, па и кога би све могле да згроме.

Од свих невоља које нас распамећују, као највећа се испоставља –то што се невољама, за разлику од стрпљења, не назире крај. Рапорти најмеродавнијих међународних институција упозоравају да још нема уверљивог „светла на крају тунела”: да тутње два истовремена кризна цунамија – из Европе и САД; да ломови одатле могу да се прошире и на растуће силе (БРИК – Бразил, Русија, Индија, Кина) од којих се очекује помоћ за ублажавање тешкоћа и у класичним центрима моћи; да је неизвесна судбина еврозоне као најоригиналнијег интеграционог процеса; да запостављање маса може да изазове нове социјалне нереде несагледивих последица; да се шири неповерење према властима којима се замера „потчињавање” интересима финансијера; да се профити сливају у мало руку а да се губици преваљују на леђа већине; да свет није спреман на промену распореда снага (са Запада и Севера на нови Исток и Југ); да се не гасе хронична жаришта док се распаљују нова; да нема сагласности ни око критеријума за сузбијање узрочника климатских поремећаја…

Оваквог стицаја глобалних тумбања никад није било –тврде хроничари. Подсећају, уједно, да се из својевремене „Велике депресије”, на коју личи садашња финансијска „Годзила”, изашло тек Другим светским ратом и не искључују могућност репризирања историје.

Уочавајући размах „склоности ка историјском песимизму”, још утицајниамерички глобалистички ветеран Збигњев Бжежински се потрудио да их оспори. Главни аргументи су му, како произлази из његовог написа у „Кришчен сајенс монитору”, да је „први пут у историји људског рода цео свет политички освешћен”, да је демократски ангажман (макар и у службено непризнатом настајању) перспективнији од аутократских мобилизација, и да се „глобална стабилност може постићи само широком сарадњом (за коју наводи низ примера између земаља с различитим политичким устројствима) а не империјалном доминацијом”.

Али, зачудо, оживела је прича за коју се мислило да ју је форсирала само страна поражена у хладном рату. Амерички републиканци су, наиме, оптужили демократског председника Барака Обаму да је повео унутрашњи „рат међу класама”, кад је предложио вишу стопу опорезивања најбогатијег слоја, у чему они „виде” нешто као револуционарни чин прерасподеле добара.

„Класни рат” је у току, али на други начин –указују прогресисти –и досад је у њему тријумфовала економска мањина, јер 400 Американаца располаже већим богатством него 150 милиона њихових сународника са скромним приходима. Социјални јаз у САД је, према подацима ЦИА на које се позива активисткиња Сали Кон, већи него у Јемену где је дуготрајна аутократска власт убила стотине и ранила хиљаде људи зато што су протестовали против тамошње политичке и економске необузданости.

Није, наравно, све за поређење, што знамо и из сопственог искуства. „Арапско пролеће” је, слично превратима у некадашњој Источној Европи свргло аутократе у Тунису и Египту, поткопало режиме од Либије до Сирије, али није извесно како ће се одразити на односе између Израела и Палестинаца.

Палестинци су управо поднели захтев да њихову територију УН прими у пуноправно чланство као нову државу, у складу с давнашњим резолуцијама светске организације. Већина у Генералној скупштини је ту иницијативу поздравила аплаузом, али је посреднички квартет –САД (с најконкретнијим утицајем), Русија, ЕУ и УН –препоручио обнову преговора, који деценијама нису успели да ствари покрену с „мртве тачке”.

Поштујући сложеност, дуготрајност и деликатност израелско-палестинског питања, придружујем се онима који оцењују да је најбоље да се у тако нешто не треба уплитати. Брине ме, међутим, то што односи између Београда и Приштине, уз посредовање и наметања спољних фактора, наликују блискоисточним заплетима: са истрајним прокламовањима решења која не постају трајна решења.

Ако је све променљиво, чему брига? Можда зато што не могу да се присетим иједног савременог нерешеног случаја, са одлучујућим међународним упливом –Блиски исток, Корејско полуострво –који је живот нормализовао више од, како-тако, решеног...