Manjak rešenja

Dok se upinjemo da mnoge stvari pokrenemo s mrtve tačke, juče nas je prestravilo upravo kretanje s jedne mrtve tačke. S neba se stropoštavao upokojeni američki satelit, za čije teške posmrtne ostatke ni njegovi konstruktori nisu znali –ni gde će udariti ni da li će nekoga kobno klepiti po glavi.

Taj specifični NLO, nekontrolisani (a ne nepoznati) leteći objekat, mogao je da se doživi i kao simbol aktuelnih, internacionalnih i nacionalnih, neprilika. I one su prilično izmakle kontroli –niko pouzdano ne zna gde, kada, kako, koliko, šta, pa i koga bi sve mogle da zgrome.

Od svih nevolja koje nas raspamećuju, kao najveća se ispostavlja –to što se nevoljama, za razliku od strpljenja, ne nazire kraj. Raporti najmerodavnijih međunarodnih institucija upozoravaju da još nema uverljivog „svetla na kraju tunela”: da tutnje dva istovremena krizna cunamija – iz Evrope i SAD; da lomovi odatle mogu da se prošire i na rastuće sile (BRIK – Brazil, Rusija, Indija, Kina) od kojih se očekuje pomoć za ublažavanje teškoća i u klasičnim centrima moći; da je neizvesna sudbina evrozone kao najoriginalnijeg integracionog procesa; da zapostavljanje masa može da izazove nove socijalne nerede nesagledivih posledica; da se širi nepoverenje prema vlastima kojima se zamera „potčinjavanje” interesima finansijera; da se profiti slivaju u malo ruku a da se gubici prevaljuju na leđa većine; da svet nije spreman na promenu rasporeda snaga (sa Zapada i Severa na novi Istok i Jug); da se ne gase hronična žarišta dok se raspaljuju nova; da nema saglasnosti ni oko kriterijuma za suzbijanje uzročnika klimatskih poremećaja…

Ovakvog sticaja globalnih tumbanja nikad nije bilo –tvrde hroničari. Podsećaju, ujedno, da se iz svojevremene „Velike depresije”, na koju liči sadašnja finansijska „Godzila”, izašlo tek Drugim svetskim ratom i ne isključuju mogućnost repriziranja istorije.

Uočavajući razmah „sklonosti ka istorijskom pesimizmu”, još uticajniamerički globalistički veteran Zbignjev Bžežinski se potrudio da ih ospori. Glavni argumenti su mu, kako proizlazi iz njegovog napisa u „Kriščen sajens monitoru”, da je „prvi put u istoriji ljudskog roda ceo svet politički osvešćen”, da je demokratski angažman (makar i u službeno nepriznatom nastajanju) perspektivniji od autokratskih mobilizacija, i da se „globalna stabilnost može postići samo širokom saradnjom (za koju navodi niz primera između zemalja s različitim političkim ustrojstvima) a ne imperijalnom dominacijom”.

Ali, začudo, oživela je priča za koju se mislilo da ju je forsirala samo strana poražena u hladnom ratu. Američki republikanci su, naime, optužili demokratskog predsednika Baraka Obamu da je poveo unutrašnji „rat među klasama”, kad je predložio višu stopu oporezivanja najbogatijeg sloja, u čemu oni „vide” nešto kao revolucionarni čin preraspodele dobara.

„Klasni rat” je u toku, ali na drugi način –ukazuju progresisti –i dosad je u njemu trijumfovala ekonomska manjina, jer 400 Amerikanaca raspolaže većim bogatstvom nego 150 miliona njihovih sunarodnika sa skromnim prihodima. Socijalni jaz u SAD je, prema podacima CIA na koje se poziva aktivistkinja Sali Kon, veći nego u Jemenu gde je dugotrajna autokratska vlast ubila stotine i ranila hiljade ljudi zato što su protestovali protiv tamošnje političke i ekonomske neobuzdanosti.

Nije, naravno, sve za poređenje, što znamo i iz sopstvenog iskustva. „Arapsko proleće” je, slično prevratima u nekadašnjoj Istočnoj Evropi svrglo autokrate u Tunisu i Egiptu, potkopalo režime od Libije do Sirije, ali nije izvesno kako će se odraziti na odnose između Izraela i Palestinaca.

Palestinci su upravo podneli zahtev da njihovu teritoriju UN primi u punopravno članstvo kao novu državu, u skladu s davnašnjim rezolucijama svetske organizacije. Većina u Generalnoj skupštini je tu inicijativu pozdravila aplauzom, ali je posrednički kvartet –SAD (s najkonkretnijim uticajem), Rusija, EU i UN –preporučio obnovu pregovora, koji decenijama nisu uspeli da stvari pokrenu s „mrtve tačke”.

Poštujući složenost, dugotrajnost i delikatnost izraelsko-palestinskog pitanja, pridružujem se onima koji ocenjuju da je najbolje da se u tako nešto ne treba uplitati. Brine me, međutim, to što odnosi između Beograda i Prištine, uz posredovanje i nametanja spoljnih faktora, nalikuju bliskoistočnim zapletima: sa istrajnim proklamovanjima rešenja koja ne postaju trajna rešenja.

Ako je sve promenljivo, čemu briga? Možda zato što ne mogu da se prisetim ijednog savremenog nerešenog slučaja, sa odlučujućim međunarodnim uplivom –Bliski istok, Korejsko poluostrvo –koji je život normalizovao više od, kako-tako, rešenog...