Претерано љубазни секретар

Одлазећи генерални секретар Уједињених нација Кофи Анан на самом крају свог десетогодишњег мандата одважио се да за мрвицу одступи од своје претеране љубазности према администрацији домаћина која угошћава седиште Уједињених нација у запуштеној згради преплављеној папирима и расходованим намештајем на њујоршком Ист Риверу. У свом опроштајном говору, закаснело, али зато благо, прекорео је Бушову администрацију због тога што је војно интервенисала у Ираку, без подршке светске организације којој је још неколико дана на челу.

Не би он спречио Буша, Чејнија и Рамсфелда у намери да крену на Ирак, али би, да је био елоквентнији раније, бар декларативно одржао морал светске организације. Јер, у данашњем једнополарном свету сваки покушај се може сврстати у достојанство. Али и није се могло очекивати од "надасве пристојног, предострожног, опрезног" Анана да заљуља брод јаче и раније, и тако можда потоне заједно с њим. Као што је претходно потонуо Бутрос Бутрос Гали.

Управо замењујући знатно отворенијег и "непристојнијег" Галија (који је у том тренутку био недоступан), Кофи Анан је, опробавајући се на клизавом балканском терену, стекао одлучујуће поене за функцију генералног секретара Уједињених нација. Није никаква тајна да је Кофи Анан, у одсуству Галија, одобрио НАТО бомбардовање Републике Српске у августу 1995. Та га је "акција с петљом" лансирала код Била Клинтона у звездану орбиту. Тог дана Кофи Анан је практично постао генерални секретар Уједињених нација, тврди Ричард Холбрук, тадашњи изасланик америчког председника за послове на Балкану, у својим мемоарима. Била је то његова улазница за светску дипломатску позорницу, која му је донела Клинтоново поштовање и поверење – потврђују многи амерички листови и часописи, међу којима су угледни недељници "Тајм" и "Њујоркер".

И као кад се развија филм, па црно постане бело, и обрнуто, Ричард Холбрук, његов дугогодишњи близак пријатељ, описује генералног секретара УН као човека који поседује "антихаризматичну харизму", "огромно достојанство и самоконтролу". "Љубазан и флегматичан", омиљен међу хиљадама службеника на Ист Риверу, звезда њујоршких елитних партија, Кофи Анан је као први човек светске организације из црне Африке, добивши глатко мимо реда нови мандат, једном остао да игра са својом супругом у луксузној "Валдорф Асторији" (где се налази штаб америчке делегације у УН), и пошто су сви остали отишли.

Има ироније (коју ваљда примећује још неко, а не само ми, Балканци) у томе што је Кофи Анан започео и довршава своју каријеру истичући се по слуху за наметнута решења. Такође и у томе што светска организација данас није кадра да се бар декларативно држи било ког од својих оснивачких принципа. И, коначно, што је – без обзира на истанчани слух за жеље Вашингтона – Кофи Анан постао чак и Америци непожељан. Да је заљуљао брод, бар би отишао као медијска звезда. Али то се, кад се сагледа његова каријера од самог почетка, и није могло очекивати.