Културна дипломатија на делу

Кармен Кафарел цењено је и познато име у Шпанији. Као доктор хиспанске лингвистике, бивши заменик декана за студенте, интерну комуникацију и међународне односе на Факултету Комплутенсе и Универзитету краљ Хуан Карлос и некадашњи генерални директор Радио-телевизије Шпаније, од лета 2007. на челу је свих центара Института Сервантес које ова земља има широм света. У Београду је први пут,и тоу радној посети. Захваљујући, на почетку овог разговора, свим Београђанима на топлом пријему како ње лично тако и шпанске културе, наша саговорница одмах је прешла на ствар –истичући да су културни центри важан део јавне дипломатије једне земље. Незаобилазан. Животан и погодан за савремен рад и ефектне резултате. И баш зато, како нам објашњава, мисија њеног доласка у Београд није само менаџерске природе.

На први поглед може да зачуди податак да центар Сервантес у Београду спада у оне „А” категорије, које имате у метрополама као што су Њујорк, Париз или Лондон. Зашто је баш наш граддобио ову привилегију?

Величину центра неодређује величина земље већ степен прихватања наше културе и језика. Институт је одлична референтна тачка када су у питању наше културне активности, а пошто смоу Србији заиста одлично прихваћени–и центар је велики.

Када се бирају програми који се презентују било где на свету шта је одлучујуће: сензибилитет домаће публике, подаци који говоре о томе шта недостаје локалнојкултурној понуди или нештотреће?

Сусрет култура је комплексан догађај. У седишту института одређују се главне смернице по којима се креирају програми, да би се направила хармонија између дисциплина, јер мислим да је битно да подједнако буду заступљени филм, фотографија, сценске уметности и књижевност...То је, поновићу, саставни део дипломатских активности. Међутим, сваком центру остављамо довољно аутономије да прилагодипонуду друштву у којем се налазии да ослушкује које су то потребе земље домаћина. Наравно дасарађујемо, у овом случају, и са културним институцијама Србије, као што је рад за Сајам књига, Гитар арт фестивал и слично. И на тај начин селектујемо оно што ћемо приказати.

Познато је да Србија, нажалост, има само један културни центар у свету – онај у Паризу. Да ли тиме што их нема више наша земља можда губи на својој популарности?

Шпанци нису много упознати са вашом културом, поготово јер је реч о једном комплексном региону. А то је штета јер је ваша култура богата и дубока. Наравно да би отварање културног центра то променило. Међутим, центар се отвара онда када за то једна земља има могућности. Ми смо почели да егзистирамо тек 1991. године, за разлику од Британског света, Гете института или Француског института. Свакако да би повећањеброја ваших центара било од немерљиве помоћи у представљању Србије на свим пољима. Можда најпре јер се укултурилако разумемо. Грешка је што је политичари често стављају на последње место.

Бавили сте се менаџерским пословима на факултету и на телевизији, а тренутно руководите са чак 78 центара института. Како то успевате?

На прву лопту рекла бих да ни сама не знам како све постижем! Али, кад мало боље размислим, много тога зависи од склопа личности. И од тога да ли се бавите послом који вас инспирише. Увек сам могла много да радим а да се не уморим. Тајна је можда у томе што страст према послу којим се бавим никада нисам изгубила, као ни страст у приватном животу. Уз то, битно је да имате одличне колеге, са којима се разумете.

Кажете да у Београду ради екипа младихи инспиративнихљуди под руководством Антонија Лазара Гозала, који на одличанначин презентују шпанску културу. Шта је кључно: људи, програм или финансије?

Тешко је издвојити један од та три елемента. Уклопити сва три је свакако неопходно. Ако човек познаје професионалце у средини у којој живи,лако долази до њих и у прилици је да им понуди посао. Осим радне биографије битне су и личне карактеристике. Сваки руководилац мора да буде мотор, покретачка енергија, али посао углавном обављају људи око вас. Тајна успеха је да се без присуства сујетеокружите најбољим људима у њиховим областима. Они су ваше оружје из сенке.

На крају, како превазилазите финансијску кризу која је сваког погодила – путем комерцијализације програма, тражењем спонзора...?

Култура не троши новац, она га и производи. У њу се улаже да би се то многоструко вратило. Успели смо, стога, да пронађемо нове формуле преживљавања. Број нашихкултурних активности није се смањио већ се повећао – ради се о преко 6.500 догађаја годишње. То успевамо на два начина. Са једне стране имамо нове технологије које користимо – постојиСервантес телевизија, Сервантес радио и мрежа на Фејсбуку, чиме смо, трошећи мање новца, успели да допремо до већег броја људи, поготово младих. Са друге стране, тражимо средства од јавних и приватних институција, уз успостављање сарадње са партнеримаса којима у кооперацији изводимо програме. Оно што нам такође омогућава да функционишемо јесте учење шпанског језика па семного улаже у наставу у земљама у којима имамо културне центре. Одржање примата нашег језика веома нам је битно.

Милица Димитријевић