Старци пеку дворску љуту

Краљево – У планинском селу Бреснику, на средокраћи пута између Краљева и Ушћа на Ибру, кренула је ових дана „весела машина“. Тако мештани називају почетак производње ракије, после вишедневног врења шљива у подрумима. И, у једном домаћинству, где почиње село и простире се до подножја планине Чемерно, затичемо казанџију Мила Вукосављевића, који око поднева „прелаже“ четврти казан. На наше питање како иде посао он као из пушке одговара:

– Добро, на лулу истиче око двадесет литара од казана. Није много, али ће овде бити око двеста литара добре љуте. Таман да овај домаћин зимус у весељу презими.

Вукосављевићу су осамдесет три године, а домаћину Божу Дугалићу, који му је овде и „помоћник“, две године више. Но, не мањка им ни снаге ни брзине, стижу да ватру под казаном одржавају, да на време испразне посуде, да избаце џибру и казан „нахране“ новом количином превреле шљиве. Веома гостопримљиво дочекују и сваког госта, који је и на неки начин и дегустатор. Тог дана, приликом наше посете, добили су углавном позитивне оцене, односно потврде да је ракија „добра, чиста и јака“.

– Најбоља је „поштена“, значи да је од чисте шљиве, без икаквих додатака ни за мирис ни за укус а да је снаге од око 22 града. Што се мене као казанџије са стажом од двадесет година тиче, ракија не сме бити ни димљива ни загорела. Догађа се, рецимо, да је киселог укуса. Е, то је до домаћина, до власника воћњака који, примера ради, није у право време покупио шљиве, а ове овде, „ранке“ и „маџарке“, опадају сваког јутра и сваког дана се морају покупити и сместити у кацу. Међутим, сви су у селу моја или мало млађа генерација па се не стиже, а кад се шљиве не сместе на време у кацу, онда врење почиње у воћњаку па је такву џаба купити – истиче Вукосављевић.

Он, колико сутрадан, са казаном креће даље уз село. Ове године је у бресничком засеоку Греда шљива добро родила и нестрпљиво га чекају код сваке куће. На име испека, односно за свој рад и „амортизацију“ лампека (справе за производњу ракије, прим. М. Д.) узима 1,5 литара љуте ракије, а ако домаћин само „машину“ изнајмљује, онда га то кошта упола мање.

Шљива је добро родила и у селу Тепечима код Ушћа на Ибру. Биће, дакле, познате тепечке љуте која је, судећи према овде познатој изреци, „и пре рата министарска врата отварала“.

– Легенда још каже да се наша љута ракија пила и на двору Обреновића, да је тамо стигла уз Драгу Машин која је боравила у Краљеву док се градила Ибарска магистрала. Но, сада је у засеоку, где су воћњаци током читавог дана окренути сунцу, само десетак мештана, а знатно је више кућа. Све су то старији људи па ни воћњаци нису обнављани, односно на измаку су снаге и једни и други. Углавном, биће ракије, али не много за тржиште. Уосталом, кафеџије и не смеју да је купују ако није флаширана и познатог порекла тако да, рецимо, ретко где у Ушћу на Ибру можете у кафани попити добру ракију – тврди Миланко Милосављевић, председник месне заједнице Тепечи.

Са њим, као ни са осталим мештанима у ова два села, о најновијим прописима о производњи и пласману ракије нисмо много говорили, јер несумњив је утисак да их то много не дотиче, важно им је да ће ракије бити у подрумима бар за две, три, како казанџија Вукосављевић рече, „веселе“ зиме.