Прелазак на другу страну

Трудноћа и порођај су налик преласку преко уског моста. Други вас могу допратити до тог моста. Могу вас поздравити на другој страни. Али преко моста прелазите сами.

Афричка пословица

Веома ме је обрадовала идеја набавке нових инкубатора у оквиру акције „Битка за бебе”, која је, ових дана, како сазнајем из медија, успешно завршена. Будући родитељи могу да буду макар мало спокојнији, бар када је о инкубаторима реч. Али, авај, има ту још подоста проблема, дубоко уроњених у свеопшту заверу ћутања која постоји у нашем друштву, нарочито када је реч о ономе што се зове здравство, а особито о оном његовом делу који се тиче деце, која су, видели смо баш поводом неодржане „параде поноса”, симбол „породичних вредности”, које уједињују изразито колоритан спектар неспојивих политичких субјеката на српској (политичкој) сцени. Поменимо, на пример, чињеницу да су обе дечије болнице у Београду, од којих је она у Тиршовој изграђена пре Другог светског рата, у поприлично „проблематичном” стању. Некако не могу да се не запитам (као вероватно и многи други родитељи који су се са болесним дететом гурали у преуским ходницима клинике у Тиршовој, озбиљно ризикујући да се ономе због чега су дошли придруже још понеки вирус или бактерија) зашто за протеклих десетак година релативног друштвеног просперитета, није изграђена макар једна нова болница за децу. Вртићи и школе јесу и то је за сваку похвалу. Многобројни неимарски подухвати у области изградње банкарских објеката или гигантских тржних центара који ничу широм Србије из дана у дан, поглавито у Београду, показују ми да је тако нешто грађевински изводљиво. Где постоји воља, има и начина, рекли би Енглези. У овом случају а (кад мало боље размислим) и у сваком другом у данашњој Србији, то значи – политичка воља. Али и приватна иницијатива. Акција са инкубаторима ме мало охрабрује, јер, оптимистична каква сам, после неколико (што дужих, што краћих) боравака у обе наведене дечије клинике, тврдоглаво желим да верујем да је ово тек почетак, а можда и камен-темељац те неке будуће дечије болнице која, за сада, постоји само у мојој машти или у некој пристојној европској држави, а то свакако није ова у којој живим.

И као што каже америчка социолошкиња Наоми Волф: „Када добијете бебу, ви,заправо, добијате цео нови свет; то је свет препуњен поклонима, али и губицима. И док су поклони које нове мајке примају, добро документовани, губици су често сакривени. То је истина коју нам нико никада није рекао”. Овај цитат ме, уз неизбежне посттрауматскефлешеве из породилишта, води следећем питању: Да ли некога занимају жене, које су родиле бебе? По третману који добијете у породилишту, које је више налик некаквом губилишту, где се спроводе различити застарели и за људско самопоштовање погубни ритуали, којима вас стално подсећају да сте, у тренутку док пролазите кроз најзначајније искуство у свом животу које ће вас заувек изменити, док рађате нови живот, ви, заправо, болесни, рекло би се да жене, као такве, нису баш на листи приоритета у нашем здравственом систему. Осим ако су мајке, а и то више у теорији него у пракси. Оног тренутка када се породите, од безимене породиље, постајете безимена мајка, па вас тако и ословљавају (ако вас, уопште, ословљавају). Постајете „мајкааа”. „Узмите га, мајкааа – он није од шећера!”, „Разумем мајкааа да сте забринути, попуните овај формулар”, „Што ви, мајкааа, постављате толико питања?”

И зато, са дубоким поштовањем, честитам свакој жени којој се нешто од горе написаног учинило познатим, на храбрости да поново постане мајка у Србији. А господу која држе до „породичних вредности” љубазно позивам да исте заступају некаквим конкретнијим чином или новчаним износом.