Држава и добробит грађана

Да ли држава постоји да би се бринула о добробити грађана? Ако је одговор на ово питање потврдан, онда ми се чини потпуно логичном и исправном одлука власти да забране све јавне зборове у дане викенда 1. и 2. октобра. Како је ова забрана била првенствено усмерена против одржавања ,,параде поноса”, морам да кажем да се са самом идејом параде слажем. Како је ове две, на први поглед опречне, констатације могуће бранити у исто време, надам се да ћу објаснити у овом тексту.

Кренуо бих прво од начелне подршке ,,паради поноса”. Неки сматрају да су овакве манифестације непотребне, јер закон не дискриминише чланове ЛГБТ популације и омогућава им иста права као и свим другим грађанима и мањинама. Али, наравно, тај разлог није ваљан.

Право на мирне демонстрације има свака група грађана: не постоји потреба да се ,,објективно” утврди постојање дискриминације како би се добило право на манифестацију. Ако га дакле свака група грађана има, онда не видим разлог зашто би то право било ускраћено ЛГБТ популацији. Други пак прихватају ово у начелу, али тврде да манифестације попут ових не доприносе смањењу хомофобије. Али то није наше да оцењујемо, већ оних који организују параду.

Штавише, мислим да није тачно да параде немају смисла и да не дају никакве ефекте. Параде дозвољавају мањинама да отворено изађу ,,на светло дана” и да другима покажу да се ту не ради о монструмима каквим се веома често мањине, националне, религиозне или сексуалне, представљају у медијима или у предрасудама већине.

Али, зашто је онда било исправно забранити је? Одговор је једноставан. У разматрању свих права, ретка су она која никад нити ничим не смеју бити ограничена. Чак и основна људска права бивају у неким околностима, као у ванредном стању или у рату, ограничена. У овом случају била је јасна и недвосмислена опасност да парада доведе до тешких сукоба између милитантних група екстремне деснице и хулигана, с једне, и полиције, са друге стране.

То смо већ видели прошле године, а вероватноћа да би се слични или већи сукоби поновили приближила се скоро стопроцентној. Томе није допринела повећана хомофобија, како неки истичу, већ сплет политичких догађања која су учинила параду згодном приликом за изражавање рушилачких склоности екстремиста.

Непосредни повод је криза на Косову и сукоб Кфора са српским становништвом на северу покрајине. Дугорочније посматрано, разлог лежи у незадовољству и бесперспективности великог дела младих. Ово је, пак, последица високе незапослености, равнодушности и неспособности власти, економске кризе, и можда највише корупције међу онима на власти и тајкунима.

Склоп свих тих околности учинио је геј популацију веома згодном жртвом, на којој би се искалио бес нагомилан из сасвим других разлога. Дошло би не само до великог разарања и уништавања имовине, већ вероватно и до губитка људских живота. Да ли одржавање параде од неколико стотина људи завређује да се на коцку ставе људски животи? Да ли би се боље осећали у понедељак 3. октобра да је претходног дана парада била одржана у условима опште туче, сузавца, стотине повређених, разбијених локала, уништених зграда, подметнутих пожара и можда неколико мртвих? Да ли би нам пријало буђење у условима ванредног стања, с пожарима који букте? Да ли би било боље да је полиција морала да употреби ватрено оружје? Или да полицајци буду убијени? Сваком рационалном грађанину је одговор на ово питање очигледан.

Наравно, не треба заборавити ни на одговорност државе. Истина, у овом случају она је исправно реаговала. За то највеће заслуге имају министар полиције и градоначелник Београда који су једини били спремни да јасно и гласно проговоре о ризицима параде и преузму одговорност за ову, код многих непопуларну, али исправну одлуку. Либерали их оптужују да су поклекли пред претњама хулиганских група, а вероватно су и хулигани љути јер су им избили из руку могућност да руше и пале, једино што они успешно упражњавају.

Влада заслужује да буде критикована за неагилност и незаинтересованост у решавању проблема насилничког понашања неколико организација екстремне деснице. Прошло је годину дана од нереда у Београду и скандала у Ђенови, а ништа није учињено да се ове групе ,,доведу у ред” забранама и хапшењима најистакнутијих хулигана. Овде се не ради о ограничавању политичких слобода. Слободе су загарантоване оним групама које се за своје идеје боре на миран начин и учествују у демократском процесу. Групе чији је основни циљ изазивање хаоса, застрашивање и сејање мржње не могу да очекују да уживају демократске слободе.

Србија би требало да се угледа на Енглеску, где је после скорашњих немира, у којима је полиција прво била прилично незаинтересована и спора, дошло до масовних хапшења хулигана и палилаца. Или на Француску, где су хулигани били затварани, а затим осуђивани да из сопственог џепа надокнаде учињену штету.

За незапосленост и одсуство перспективе ових младих људи који су чланови хулиганских група, држава и садашња влада сносе посебну одговорност. Отуда одговор на активности екстремистичких група не сме бити једино репресија већ и промена економске политике и озбиљна борба против корупције.

Најгора је садашња политика која допушта отворено застрашивање већине становништва од стране неколико стотина хулигана и екстремиста, и ништа не чини да сасече узроке таквог насилничког понашања. Неко би чак могао да помисли да постоји прећутни договор: ми вас нећемо озбиљније дирати у вашем хулиганству, а ви нас пустите да се на миру богатимо.