Понедељак, 08.06.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Самоћа

Самоћа

Кад год чујем ону Бајагину песму: ,,Ово је страшно велик град и зато нема разлога да будеш сам у њему...”, ја се опако растужим. Пре неки дан сам видела вест да ће 31. октобра ове године на нашој планети живети седам милијарди људи, по процени Уједињених нација. Растужила сам се над парадоксом овог податка, скоро као над Бајагином песмом.

Самоћа је сасвим сигурно једно од осећања које није заобишло ниједно живо биће. Знам, знам, ту сада иде она прича да самоћа и усамљеност нису једно те исто, и да постоје људи који воле своју самоћу. Као што постоје људи који умеју да буду сами и људи који то не умеју. Самоћа је фактичко стање, усамљеност је осећање. Па, ипак, на почетку овог пасуса назвала сам (сасвим свесно) самоћу – осећањем. Припишите то стваралачкој непрецизности, а ја знам да сам то урадила намерно. За мене је самоћа увек била само и једино осећање, које може, али и не мора, да има директне везе са фактичким стањем присуства или одсуства других људи.

Како год, самоћа или усамљеност – упитате ли се некад како је то уопште могуће, практично, да било ко буде усамљен и сам међу седам милијарди других људи? Како се долази до такве цивилизације? А опет, све нам говори о томе: што је више људи, то је већа усамљеност. Свуда око нас је такозвана сингл-култура.

Некад давно преводила сам песме једне данске песникиње, и једна од речи за коју нисам могла да нађем адекватан превод била је ТВ-вечера. И даље немамо реч за то, иако смо у међувремену и ми постали сингл-друштво у много већој мери него што смо били онда, пре двадесетак и нешто година, када сам ову песму преводила. Питам се, да ли чињеница да и даље немамо реч за ТВ-вечеру ипак говори о нама нешто охрабрујуће? Ја верујем да је тако, надам се да је тако. ТВ-вечера је иначе нешто што се купује у самопослузи, храна у некаквој фолији издељеној на више одвојених делова, која се, претпостављам, стави на неколико минута у микроталасну рерну, и онда ту своју самотњачку вечеру сами поједемо испред ТВ екрана. Западњачка верзија наших готових јела. Депресивно, зар не?

Људи се једни другима жале на разне ствари, на болести, беспарицу, тешке послове, али на усамљеност ће вам се мало ко пожалити. Чак ни најбоља пријатељица. Ако мало размислите, схватићете да то скоро никада нисте чули, да вам неко прича о својој усамљености. Зато што је усамљеност табу. Онај ко је сам, мора поносно да носи своју самоћу, и ако га неко баш и упита нешто нетактично у вези са тим, мора да каже да воли што је тако, што нема никога ко би га гњавио кад дође кући с посла. Мора да каже да је свесно изабрао управо такву егзистенцију, јер воли своје особењаштво, неуклопиво са било ким од седам милијарди људи.

Кад и како се то догодило да смо изгубили импулс који имају свако дете и свака животиња, инстинкт да се привијемо уз друго топло живо биће? Да ли су нас гужве у метроима и по улицама натерале да око себе изградимо непробојне омотаче који су нас прво штитили, док нису почели да нас заробљавају? Кад смо то прешли из фазе превише радозналих погледа неких старица крај тарабе сваке куће у вашој улици, у фазу у којој нико никога више и не види? Непристојно је гледати другог човека на улици дуже но што вам је потребно да се са њиме мимоиђете. Непристојно је и непотребно укрштати погледе са незнанцима. У трамвају ћете уљудно спустити поглед или гледати кроз прозор, читати новине, у возу ћете се правити да дремате. Учинићете све да докажете да вам присуство тих неизбежних људи из околине уопште није потребно. Ако сте врло лепо васпитана особа, одаваћете утисак да друге људе уопште нисте приметили.

Идеја је, ваљда, да се постигне потпуна индивидуална (опростите на изразу) самоодрживост. Сам свој мајстор, у сваком погледу. Док то не постигнемо, нећемо се смирити. Још смо далеко од тога, али радимо на томе. И не верујем да постоји начин да се овај процес заустави. Једног дана, нема сумње, живећемо у свету какав је Мишел Уелбек описао у роману ,,Могућност острва”, и тада ће то бити све само не научна фантастика.

И тако, док чекамо да се то догоди, још имамо шансе да се неком осмехнемо, иако нам је највећа вероватноћа да ће тај неко помислити да нисмо баш сасвим нормални, али шта се ту може, живот је ризик...

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.