Пачија школа

Она лепа жеља да живимо у досадној држави (што подразумева да нам лични живот буде забавнији и да зависи само од наше сопствене маштовитости) никако да се оствари. Убрзање историје, започето овде пре двадесетак година, никако да се заустави, или бар успори. Зато и информативно (политички) телевизијски програм, по заступљености и гледаности, озбиљно конкурише сваковрсној забави која је запосела екран. Бег од стварности у те шарене лаже, играрије, смејурије, ријалитије није више могућ у потпуности.

И нису више довољне редовне емисије вести и недељни политички ток шоу програми да би се савладала та сила дневних збивања која судбоносно утичу, директно или индиректно, на свачију свакодневицу. С пуно разлога телевизијске станице које се држе и своје информативне медијске функције установиле су дневне емисије – коментаре дневних актуелности. Како год да се именује њихова суштина – поводом вести, трагом вести, иза вести – иста је намера да се допуни, разјасни и објасни бит догађаја.

Колико је то увек тешко, а колико је теже уколико су теже политичке околности у којима се за истином трага, показује најбоље баш ових дана емисија „Између две ватре“ телевизије Б92. Уз сву упорност у постављању сасвим оправданих, логичних и прецизних питања, новинарка Љубица Гојгић не добија јасне, конкретне, једноставно срочене одговоре. Било да је о најновијој етапи на путу Србије ка Европској унији (а очигледно преко „косовског чвора“) разговарала с домаћим било са страним политичарима, мало ко од њих је био спреман да се одвоји од политичко-дипломатских формулација у лавирању између саопштавања „пријатних“ и „непријатних“ истина.

У тој ситуацији и гледалац се нађе између две ватре и у прилици да сам додатно повезује чињенице и извлачи закључке. И да, уз још неке текуће ТВ садржаје, размишља о томе шта нам се десило и шта ће још бити.

Па кад на истој телевизији гледа филм „Сутјеска“ у којем су партизани Далматинац и Србијанац (Борис Дворник и Бата Живојиновић) другови до смрти, а они које тумаче Смоки Самарџић и Коле Ангеловски другови до победе, пита се куд и како оде то другарство у борби за слободу и заједничку државу.

А кад зна како се та држава потом крваво распала, с опрезом прима вести о труду да њени некадашњи делови поново раде заједно, да се друже, да се испомажу, сада, истина, под фирмом „регионално“. Са екрана, наиме, баш ових дана, стижу и следеће информације:

Из Вировитице – о премијери представе по Андрићевом тексту у заједничкој продукцији позоришта из Хрватске, Босне и Херцеговине и Србије.

Из Београда – о веселој дечјој приредби у Дому народне скупштине, уз учешће малих Срба, Хрвата, Словенаца...

Из Бањалуке – о договору туристичких организација суседних земаља да уведу у понуду ђачке екскурзије „по региону“ и да заједнички наступају на „трећим тржиштима“.

Јесмо ли опет, по ко зна који пут, на почетку, у пројекту без гаранције дуготрајности, у оној школи политике у којој се разреди прелазе релативно успешно, али никако да се положи испит зрелости.