НЕСВРСТАНОСТ УКРАЈИНЕ

Две године после "наранџасте револуције", Запад и Украјина суочавају се са сложеном стварношћу. Кијеву се показује неостваривим оно што је евентуално очекивао – шире отворена врата на правцу бржег приступа ЕУ. А, на другој страни, неприхватљиво му је оно што му се штедро нуди – да сместа пређе на колосек експрес приступа НАТО-у.

Подбачај у овом другом учинио је да самит алијансе, новембра у Риги, прође без предвиђаног "гламура". (Ко зна, можда је и то једна од "рупа на фасади" коју је нечим требало премазати, те је Србији прекоредно понуђено "партнерство за мир"! )

У односима са ЕУ, разговор Кијева и Брисела о учлањивању замењен је разговором "о суседству" – суштински, дефанзивном политиком побољшавања демократских, безбедносних и других околности у прстену држава око Европске уније. Од Украјине и Молдавије – све до Марока, прекоморског афричког суседа Шпаније.

Европа ће помагати у мери у којој суседи буду сарађивали. Слагање коцкица надгледаће се из Брисела. Ипак – како год био добро завршен, овај "комшијски течај" не обећава Украјини диплому с преговорима о учлањивању. У том смислу, то нису више ни "перспективе приступа евроатлантским интеграцијама", обећане Кијеву 2004.

Одређена нова чврстина у одлучности Брисела, бар у односу на кампању "отварања перспектива", нема ипак везе с доласком на власт Јануковича. Ако је реч о ЕУ, нови премијер је Европљанин колико и шеф државе Јушченко. Суштина је изгледа у нечем другом. Реч је о већ помно објашњеном шоку Европе, затечене целим спектром раније неочекиваних околности – од појаве првих исламских муџахедина Британаца, до масовне миграције Чеха и Пољака у правцу западног руба заједнице и "вета" Варшаве на преговоре ЕУ с Русијом.

Први пут једна чланица блокира важан економско-политички корак свих других у Унији, користећи "вето". И та чланица није ни једна од држава оснивача ЕУ, него недавно примљена и доскоро комунистичка Пољска. И притом није реч ни о каквом принципијелном питању, већ се једна стратешка политика Брисела подређује пољској нетрпељивости према Русији.

Ако би се потражила права реч, Европа треба да се прибере и види где је с концепцијама о могућности хомогенизације "различитих светова". Но – наспрам њене "паузе за размишљање", сада је ту и "тајм-аут" Кијева, затражен у намераваном придруживању Украјине НАТО-у. У овом случају, мисли покушава да прибере Кијев, процењујући трезвеност својевременог залета "оранжиста".

Председник Јушченко је превидео податак да мање од петине свих Украјинаца пристаје да земља буде члан НАТО-а. "Велики део нашег народа страхује да ће наш приступ НАТО-у бити усмерен према Русији, повређујући наше пријатељске односе", изјавио је Јанукович, коригујући председника.

Вратимо се сада с те тачке самиту у Риги. У Вашингтону, скуп лидера НАТО-а у енклави на Балтику планиран је као догађај с јасном поруком Москви. "Наш блок је први пут на окупу у једној од држава-заробљеника, окупираних од Совјетског Савеза", цитиран је председник Буш ("Независимаја газета", Москва ).

Ефекат поенте подвучен је ратним бродовима САД, у водама наспрам Риге. Али, уз отказ Кијева да се придружи "ослобођенима", Бушова изјава подсетила је на кулису, задржану без обзира на то што је комад промењен. Као кад у лепо спремљеном декору изостане главна тачка. "Сценарио Риге" умрљан је интервенцијом Јануковича у штабу у Бриселу, да се Украјини омогући приступ "у више корака". Темпом, којим се буде мењало и расположење Украјинаца према НАТО-у. То ће се проверавати референдумима.

Али, коме стреми Украјина? Русији?

Ако би се инсистирало на прецизности, одговор би гласио – "активној несврстаности". Нова парола Кијева је "не Запад или Исток", већ "и Запад и Исток".

"Географски, ми смо између ЕУ и Русије", пише присталица Јануковича Виктор Пинчук. "У језику, религији и историји, наше наслеђе је уплетено. Таква позиција требало би да нас подстиче да градимо мостове, пре него да подижемо зидове... Није у нашем интересу да допустимо да Украјина буде пион у геостратешкој игри Истока и Запада."