Суза бака Смиље

Кад су се почетком века наши људи и њихове породице, трагајући за бољим животом доселили у Канаду, веле да их од Торонта до Ванкувера није било више од тридесетак. Ретки су они који данас могу о томе поуздано да сведоче.

Међу њима чилог духа и бистре памети, дивним старим српским језиком из родне Лике, какав се више нигде не може чути, говори Смиља Емилија Спанаћевић, 80-годишња старица, која је у једном од најбогатијих крајева Канаде навршила седам и по деценија боравка – од 1931. кад је као девојчица из родне Радуче близу Госпића са мајком стигла овде никада се више није обрела на родном тлу.

Рударски живот

– Наше ме све вуче иако сам толике године овде. Свој крај не могу да заборавим. Све наше обичаје пратим и настојим и деци да то пренесем да знају ко смо, шта смо и одакле смо – са сузом у оку отвара своју душу у порти цркве, која је, као и све друго што је овде српско, добило печат њеног породичног имена.

Данас као бака шесторо унучади и двоје праунучади, са сином и кћерком који нису заборавили српски, "иако га не говоре овако чисто као ја", лагано проводи своје пензионерске дане, осврћући се на оно што је прошла.

Стигавши овде четири године након оца, када се снашао, запослио у руднику угља и почео да зарађује, Смиља је међу првим новинама морала да усвоји – ново име, Емилија. Тада се, вели, у Канади насилно кумовало, јер наводно српско име није могло да се разуме и изговара.

– Данас је, хвала Богу, наша емиграција овде много већа и више никоме не сметају наша имена.

Ипак, најтеже од свега био је живот у руднику. Наши људи тада су тешко одлазили у свет, а када би им се и посрећило били су то послови на копању угља. "Нико те није питао какву школу имаш, него право у јаму." Све до рата, вели нам бака Смиља, угаљ се лоше продавао, па је било још теже. А онда је 1941. почео рат, па је кренуло и са угљем. Те године се и удала, за Божидара из Требиња, момка који је као 19-годишњак стигао опијен причама о лепом и богатом животу у Канади. Кад је видео сву муку рударског хлеба, пожелео је да се врати, али није могао да заради ни за карту. Није му остало ништа друго него да се окрене послу и сналази.

У то време у Мерколу, како се звало рударско насеље удаљено четири сата возом од Едмонтона, било је три српске породице, које су се међусобно помагале: млади Спанаћевићи, па бака Смиљини родитељи и извесна породица Пањковић. Непомирљиви Херцеговац је прешао из јаме у шумске раднике, отворио приватну пилану, направио велику салу, па потом отворио ресторан и неку врсту хотела, нудећи преноћишта онима који су стизали тражећи пут ка бољем животу.

Насилно кумовање

Али, и он је, чим се окренуо бизнису постао Роберт Спанаћ. Морао је да се повинује тој одлуци, али је никада није озбиљно усвојио. У њиховој кући говорило се српски, а стална жеља им је била да одведу децу у стари крај, да виде родбину и места где су им се родитељи родили.

– Несрећним случајем у пилани када је настрадао Божидар, читава брига о послу, али и трогодишњој кћерки и петогодишњем сину пала је на мене. Силом прилика постала сам бизнисмен, иако жена, са којом је ретко ко желео да послује. Нисмо имали кога да нас подучи како да регулишемо наследство и тестамент, па смо имали великих тешкоћа са имовином – враћа се у те дане, примећујући да је и након тог изласка из кризе стигла нова: проналаском нафте у Едмонтону, рудник угља се затвара, сви се селе и распродају оно што имају, па и Смиља са децом 1959. године напушта рударски Меркол.

Упркос свему посао се некако наставља, све док за младог газду није стасао син Ђорђе. После дужег времена Спанаћевићи су поново имали на свом челу једну мушку главу. И наставили као и отац Божидар да сарађују са малобројним српским породицама, па макар бивале удаљене и по неколико стотина километара, само да би се сачувало нешто само њихово.

– Када је нестао гледала сам да његово дело за српство наставим. Где год се нешто радило и улагало настојала сам да у томе учествујем и помажем.

И црква у којој разговарамо је део такве бриге. Нису их поколебале ни беспарице, ни знане српске деобе, подвале и зависти.

– Стално сам везана за цркву, три пута сам била председник – наставља своју причу бака Смиља, јер је и овде црква и трг и шор, и место дружења и заједничког туговања.

Њен живот ненаметљиво сведочи млађима како су њихови преци, стигавши из далека, мучећи се за кору хлеба и опстанак у туђем свету стално мислили на стари крај, на обичаје, веру и нису заборавили језик. Успут су правили цркве да би се данас у њима сакупљали неки други трагачи за бољим животом.