Мој сјај у трави

Песме Милене Марковић (1974) побуђују интересовање публике подједнако као и њене награђиване драме „Павиљони”, „Шине” ,„Брод за лутке”... По њеним сценаријима настали су награђивани филмови „Сутра ујутру” и „Бели, бели свет” а њене књиге поезије „Пас који је појо сунце”, „Истина има терање”, „Црна кашика“ и „Птичје око на тараби” (награде Биљана Јовановић и Ђура Јакшић), све објављене у ЛОМ-у, доживеле су по више издања. Овај издавач управо је објавио нову књигу песама Милене Марковић „Пре него што све почне да се врти“.

У новој књизи песама без сентименталности евоцирате свој „сјај у трави“: детињство, младост, минули живот. Откуд ти „љути снови прошло време“, у тридесет седмој?

Сентименталност је одлика нечијег стила и спада у одређен систем вредности. Када будем писала филмску мелодраму, мораћу да будем сентиментална, у лирици сентименталност представља нешто другоразредно, јер оно што је сентиментално, ретко може бити истинито. Волим те Вордсвортове стихове и нисам прва ни последња која се бави младошћу као мотивом. Тај мотив је универзалан и има везе са заувек изгубљеним идеалима и исто тако са престанком наде и снова и почетком краја живота. Силазна путања. 

Које су вам успомене најдрагоценије?

Не причам о својим успоменама јер мислим да ту нема ништа интересантно. Друго су песме. Мора се раздвојити приватно од оног што човек пише. То што ја пишем није приватно. Ја сам песник, значи медијум за општа осећања. 

Ваши стихови увек су прожети грозничавим емотивним стањима – од емпатије и чежње, до страсти ирезигнације, оним што се све више пригушује у животу и у уметности? Зашто је тако тешко бити искрен?

Мислим да немам грозничава стања у већини песама. Само сам у неким намерно експлицитна, па то делује жестоко. Чак мислим да ми је нова збирка доста прожета цинизмом и сетом, просто је то одлика моје садашње животне фазе. Не знам да ли је тешко бити искрен, само, у поезији се мора бити искрен. Такви су били сви песници, само су им различити стил и језик.

Судећи по вашим јунацима (и лирском „ја“), отвореност душе више обитава у нижој класи него у грађанској, чије конвенције презирете, иако из ње потичете?

Ја никога не презирем, то је потпуно погрешно. Ја сам прва „грађанска“ генерација, тако да не потичем из грађанске класе. Што би рекао Јан Дјури, нисам ни сад то него „артс анд црафтс“.

Из ваших стихова избија опсесиван страх: можда и као чарање, не би ли се урок лакше одагнао? Да ли је песник шаман, помало? Од чега стрепите?

Не знам ништа о шаманима, никад ме то није занимало. Песник јесте талац своје околине, времена, изражава туђу муку тако што своју артикулише. Одакле му то долази, не знам. Верници кажу, од Бога. Постоје одређена стања прожимања и транса које сви доживе који се баве овим. Она су чистија када сте млађи, после само рад доводи до прожимања.

Ја стрепим од неизрецивог, као и свако биће.

Ваше песме често се обраћају одабраном појединцу: детету, брату, сестри, љубавнику, војнику... Откуд потреба за тим „посветама“?

Нису то посвете. То су песме са одређеном темом.

Лик Исуса, кога понекад призивате у том монологу, обојен је вашом песничком скепсом, без моћи да услиши молитве? Чиме се одсуство Бога може надокнадити?

Ја зовем Исуса исто као што зовем и мајку, спонтано и примитивно, из дубине. Ако бих озбиљно одговорила на питање и размишљала религиозно, не бих никада доживљавала Исуса као неког ко ће конкретно да услиши молитву. То је доста вулгарно и немогуће. Много је то широка прича чиме се све надомешћује одсуство веровања и да ли је то добро или лоше.

 Многи у конзумеризму и новцу виде нову религију нашег доба? 

То је већ прича о капитализму. То је прича о поробљавању путем грицкања и куповању замена за срећу. Није то религија.

Ваша нова књига песама је болна демонтажа сопственог живота, шокантна исповест једне хероине, мајке и љубавнице, лутке и грешнице, девојчице и остављене, уморне жене... Која вам је ближа: Лилит или Ева?

Ово је питање за неку расну женску списатељицу. За мене је увреда да се каже да су ми песме исповест. То су песме. А исповест је исповест. Надам се да не пишем ствари где су хероине, лутке, грешнице и девојчице. Лилит и Ева су архетипови. Ни један ни други ми није близак.Ако ћемо на ту страну, најближи ми је један мушкарац, Јов.

Нисам ни мислила на Вас, већ на „хероину“, у разним улогама, која је, како кажете, „медијум за општа осећања“... У песмама видимо и бруталност, насиље, равнодушност, вулгарни говор улице, неоствареност, безнађе, утопљеност у пиву и ракији... У вашем песничком животу не станује лепота?

Говор улице је стилски механизам. Он је настао као пљување моћних, спрдање са неразумљивим и пре свега као плажење на свеприсутну Смрт. Експлицитна поезија је још од средњег века начин да се човечуљак осети моћније. Постоје многе моје песме које су у другом маниру, па су опет моје. Не видим бруталност, насиље и равнодушност у мојим песмама. Безнађе је једна од општих карактеристика људског рода. Опет, уметност је неки покушај да се то победи.

Песма „Лаку ноћ, синови моји” посвећена је рушиоцима Београда. Ко данас мрзи овај град и зашто? Како каналисати сав тај бунт?

Сви ми и мрзимо и волимо овај град. Треба се вратити Макаренку.

„Ја волим тај град / Он ми је све дао / Он ми је све узео“. Шта вам је Београд дао, шта узео?

На ово питање могу само да наведем нешто што смо певали на екскурзијама: „Београде, мој вољени граде, мој вољени граде, Београде, мој вољени граде, мене моји послаше у школу, послаше у школу, мене моји послаше у школу, да ја њима доносим четворке, доносим четворке, да ја њима доносим четворке, а ја њима кечеве и двојке, кечеве и двојке, а ја њима, кечеве и двојке...”

Блиски су вам „уклети песници“. Ко још? Како осећате то „уклето“ на својој кожи?

Једна од најважнијих ствари у мом животу јесте читање. Блиска ми је свака прочитана књига и песма која ми је нешто казала о мени. То зависи од стања и околности. То може бити Џејн Остин или Жан Жене, није битно. Све је то писало о човеку.

Вашу поезију носе брзи ритмови, често убрзани све краћим стиховима, док, на крају, не остане само реч.  Ритам живота, или ритам смрти?

Све је и живот и смрт.