Писци без клановских мердевина

Издавачка кућа „Агора” из Зрењанина, у библиотеци „Поглед преко свега”, објавила је антологију „21 за 21” (српске приче с почетка новог века), коју је приредио Васа Павковић (1953), есејиста, књижевни критичар, песник, приповедач, романсијер, антологичар. Приређивач је сачинио антологију од 21 аутора, који су, по његовом мишљењу, били најзанимљивији приповедачи у првој деценији XXI века.

У антологији су, пре свега, заступљени млађи аутори. Којим сте се критеријумима руководили када сте бирали приповедаче?

У антологији „21 за 21” доминирају приповедачи средње генерације, моји генерацијски другови и следећа генерација. Опредељивао сам се по квалитету прича и по њиховој поетичкој оригиналности у контексту српске и светске приповедачке сцене и последњих пет-шест година кројио ову књигу. Тако да се она делимично ослања и на моју књигу „Тајно друштво”. Нису ме интересовале генерацијске поделе, већ сам желео да представим одличне приче и најбоље наше приповедаче прве деценије 21. века. Такође, инсистирао сам на самосталним, независним ауторским личностима који пишући не користе клановске мердевине, познанства са саветницима министарства и сличне козметичке „препарате”, као ни своју позицију издавача.

Мало је аутора старије генерације: Мирјана Павловић, Милица Мићић Димовска, Давид Албахари, Радован Бели Марковић... Стиже, очигледно, нова генерација приповедача?

Завршетак књиге „21 за 21” показује да је мало нових младих приповедача. Михајло Спасојевић и Боривоје Адашевић, такође, нису премлади. Ни Ивана Димић, са пет приповедачких књига, ни Дивна Вуксановић, са десетак ауторских наслова различитих жанрова – нису нови писци, већ списатељице нешто мање познате широј јавности. Млади приповедачи, они који имају испод 30 година, данас имају врло мало простора за објављивање. Тренутно причу објављује само недељом „Политика” и, од шире публике удаљени, књижевни часописи. Видите, за кратко време, отишли су из живота три велика српска приповедача: Александар Тишма, Павле Угринов и Милорад Павић. Уз то, многи одлични млађи писци, по природи свог талента, причу и не пишу, већ, углавном, романе. Рецимо, Срђан Ваљаревић, Владимир Кецмановић, Угљеша Шајтинац... Причи није лако.

Шта су најчешће теме приповедача заступљених у овој антологији?

Тематика прича је разноврсна и тиче се како симболичких слика из реалног живота, тако и ангажованих фабула и ликова који живе у замршеним мрежама своје и наше свакодневице. Као да је свака прича мали универзум за себе и повремено се учини као да Слободана Тишму и Светислава Басару не повезује ништа сем језика, што важи и за Давида Албахарија и Јелену Ленголд, Горана Петровића и Михајла Спасојевића и све друге писце у антологији. Можда је занимљиво да се тема емигрантског живота, као и тема одласка из Србије и боравка на другом месту, појављује у више прича.

Прозни писци, обично, почињу збирком прича, а онда прелазе на роман и причи се, најчешће, више не враћају. Зашто?

То је тачно, проузроковано је духом времена. Публика воли романе, издавачи траже романе, па и за писце представљају изазов. Штета је што су неки од најбољих наших прозаиста, готово, престали да пишу причу, па нису имали књигу прича у овој декади или су имали свега једну. Као Владан Матијевић, Мирјана Новаковић, Владимир Пиштало, Угљеша Шајтинац и неки други моји фаворити.

У Србији се годишње објави око 150 романа, а знатно мање збирки прича. Како то објашњавате?

Прича је захтевна, али је више нико не тражи од писца. Управо стога, мајстори романа који јој се враћају и паралелно је пишу, заслужују додатно читалачко и критичарско поштовање. Уз поменуте ауторе, истакао бих и Љубицу Арсић, Зорана Ћирића, Ђорђа Јакова, Александра Гаталицу, Александра Бјелогрлића и Славољуба Марковића. Не мање Гордану Ћирјанић, Ђорђа Писарева, Лауру Барну и Фрању Петриновића. Као што видите, за разлику од многих мојих критичарских колега, ја не волим да говорим округло па на ћоше, помињући само Хомера и евентуално Достојевског. Волим да говорим о стварним људима са именима која су ту око нас, као и они, вредни сваке пажње.

Какву судбину предвиђате причи, хоће ли она изгубити битку с романом?

Прича опстаје јер је потребна и драга неким писцима и неким њиховим читаоцима. Чврсто верујем да ће опстати док буде књижевности, а књига „21 за 21” покушава да јој помогне, показујући колико је прича у српској књижевности и даље жива, квалитетна, заводљива.

Да ли вам је жао што у ову антологију неки писци нису ушли?

Свакако. Али како сам рекао у уводу, наводећи и доста имена, неки писци су „замењени” другима јер у ових десет година нису имали нову књигу прича или је она била слабија од оних из прошлог века. У оваквом послу су огрешења нужна, али постоје други антологичари, па ће неко од пропуштених – бити у њиховим изборима. Свакако да бих волео да су у књизи Воја Чолановић, Данило Николић, Славко Лебедински, Олга Остојић Белча, Милован Марчетић, Немања Митровић, Микаило Бодирога, Соња Атанасијевић, Стана Динић Скочајић, Никола Маловић... Али, није се могло даље од обавезујуће шифре наслова.