Мисија на низбрдици

Има злобника који Војислава Коштуницу подругљиво називају "легалистом", уз импликацију да је његово инсистирање на поштовању слова и духа законских одредби превазиђено и непримерено "политици као уметности могућег" како ју је разумео и водио нпр. покојни Зоран Ђинђић.
У натезању између њега и дела "међународне заједнице" оличеног у Мартију Ахтисарију око будућности Косова и Метохије, међутим, "легализам" се показао као веома ефикасан елемент одбране српских националних и државних интереса.

Став да решење проблема мора да буде у складу с међународним правом, са резолуцијом УН СБ 1244, са Повељом УН и Хелсинкијем 1975, може бити релативизован само уз сагласност Србије. Ахтисари и његови налогодавци то, наравно, знају, али су се испрва правили као да се ради само о ситној, непријатној формалности. Њихово понашање подсећа нас на савет Јосипа Броза судијама у СФРЈ да се не држе закона као пијан плота.

Ахтисаријев незграпни покушај да "испоручи" Србе указује да су вашингтонски и бриселски сценаристи изабрали погрешну особу за тај посао. Он се посредничке улоге прихватио као већ декларисани заговорник одвајања Косова од Србије, својим ангажманом у оквиру Међународне кризне групе. Већ на старту покушао је да убеди Коштуницу да, тобоже, заиста жели да помогне Србији да се реши "тог проблема" (Косова) глатко и безболно, јер – наравно – свесни смо да је Србија де факто већ изгубила јужну покрајину и да нема сврхе губити време са правним формалностима.

Ахтисаријев приступ био је заснован на погрешним сигналима које су током протеклих шест година он и "међународна заједница" добијали од западних дипломата у Београду и од мале, али утицајне конклаве "прозападних" званичника и аналитичара у Србији. Они су истовремено тврдили да ће Србија да попусти уколико јој се понуди неки смоквин лист (условна независнот, међународне гаранције за права мањина, обећања о убрзаном прикључењу ЕУ итд.) – и здушно заговарали такав исход.

Да је Србија легла на руду, Русија и Кина би глатко прихватиле кореографисано решење у Савету безбедности јер нико на Ист риверу не би био већи католик од папе, тј. већи Србин од самих Срба. По том сценарију, проблем би био решен до краја ове године свечаним примањем још једног дела бивше Југославије у "међународну заједницу". За сценаристе мање је битно шта би Косово било (међународни протекторат, ЕУ–НАТО кондоминијум, или будућа покрајина Велике Албаније) већ шта оно више не би било: део Србије.

Уверење да је такав сценарио савршено реалан у Вашингтону су потхрањивали и поједини гости из Београда чије су изјаве одисале двосмисленошћу. Они би у јавним наступима износили аргументе за останак Косова у саставу Србије, а у приватним разговорима уверавали своје америчке саговорнике да ваља изнаћи формулу да се горка косовска пилула обложи шећерним преливом како би је Србија лакше прогутала.

Суочен са Коштуничином неспремношћу да прихвати наведене полазне претпоставке, Ахтисари је покушао да га приволи на разговоре у четири ока. Свестан могућности Ахтисарију својствених интрига и манипулација које би пристанак на такве аранжмане могао да проузрокује, Коштуница је инсистирао да сви сусрети буду званични, уз вођење записника и уз присуство саветника. Уследили су бечки преговори који су пропали јер друкчије није могло да буде: Албаницима је наговештено да је исход ионако зацртан, па нису имали разлога да озбиљно преговарају.

Чињеница да је Ахтисари морао да помери рок првобитно постављен за крај ове године има огроман психолошки и политички значај: као што аналитичари међународних односа добро знају, најсигурнији начин недоношења неке одлуке јесте одуговлачење њеног доношења. Тек сада заговорници независног Косова са закашњењем сагледавају да је постављање чврстих рокова била велика грешка, поготову с обзиром на то да немају спреман "сценарио Б".

Додатни за сада нерешив проблем им представља чврст став Русије да неће подржати ма какву резолуцију Савета безбедности која не би била прихватљива Србији. Питање је да ли би подршка Москве била толико чврста да су САД допустиле могућност да Косово послужи као преседан за Придњестровље, Абхазију, Јужну Осетију и Нагорно-Карабах; али пошто је јасно одбио такву могућност, званични Вашингтон није дао Путину никакав мотив да се понаша као што би се Јељцин понашао једну деценију раније. Што се тиче Кине, пак, Пекинг је свестан да би пружањем подршке независном Косову поступао у корист своје штете, тј. припомогао стварање преседана који би убудуће и те како могао да се примени по питању Тајвана, Тибета или Шинкјанга.

Агим Чеку је почетком децембра изнео свој сценарио "Б": скупштина Косова ће прогласити независност без обзира шта УН одлуче и затражиће билатерално признање по моделу Словеније, Хрватске и БиХ. Проблем је у томе што Европљани зазиру од таквог решења, чак и они (Велика Британија и Немачка, на пример) који се залажу за независност. План Б не може да се примени уколико га не подржи ЕУ као целина. Неке земље чланице већ су јасно изразиле противљење таквом решењу – Шпанија, Португалија, Грчка, Румунија и Словачка – што отежава сагласност о признању у Бриселу. Вашингтон неће олако покушати да заобиђе Савет безбедности уколико би то био узрок раздора са Европом: Вашингтон и те како рачуна на њих за санацију у Авганистану и за предстојећи дезангажман из Ирака.

Насупрот још увек присутној неверици да и за Србе нешто, негде, напокон може да крене набоље, како сада реално стоје ствари Косово неће постати независно. Господа Сервер, Бугајски, Лантош или Холбрук, Њујорк тајмс, Вашингтон пост и западни медијски "мејнстрим"заговараће свакакве притиске и обећања, али ни после 21. јануара ништа се битно неће изменити. Ни после избора Србија неће попустити, Русија неће променити став, а Албанци неће одустати од оног што им је обећано од стране оних фактора у "међународној заједници" који никада нису поседовали право или овлашћења да им таква обећања дају. Из Приштине сада прете новим насиљем, али те претње само потхрањују став да Косово није спремно ни за шта. Како руски амбасадор у УН рече својим западним колегама 13. децембра, "ви сте можда спремни да попустите пред уценама Албанаца, али ми нисмо."

Када се сагледа стварна слика на светској сцени, негде почетком фебруара 2007. имаћемо коначно прилику за покретање истинских преговора. Не знамо какав ће бити њихов крајњи резултат, али то је и природа правих преговора: исход остаје непознат до самог краја.

Ахтисаријева мисија је пропала, а његови ментори и навијачи постају све нервознији. Наведимо примера ради веома индикативно вајкање Мише Гленија бившем амбасадору САД у Београду Вилиаму Монтгомерију, у поруци од 7. децембра: "Озбиљно сам забринут за ситуацију око Косова… међу нама буди речено, Мартијев учинак дубоко ме је разочарао."

На прагу године која ће се вероватно показати преломном и за будућност Србије и за статус њене јужне покрајине, ова констатација представља охрабрујућу вест. Стварни преговори изискују стварног посредника, а то Марти Ахтисари никада није био.