Како унапредити однос православаца и католика

Док их друштвене појаве попут секуларизма или материјализма нагоне на заједничко деловање и сведочење вере, православци и римокатолици и даље су раздвојени на теолошком плану. Обе цркве сагласне су да за место хришћанства у савременом друштву треба заједнички да се боре, али у теолошком дијалогу има мало помака. То је један од парадокса у односима православаца и римокатолика о којем је писао Марко Николић, научни сарадник Института за међународну политику и привреду, који је у својој докторској дисертацији проучавао односе Римокатоличке и Српске православне цркве након Другог ватиканског концила.

–Теолошки дијалог је кључна тачка међуцрквених односа јер би, по логици ствари, на унапређење црквених односа требало да утичу пре свега црквени критеријуми. Данас се, међутим, суочавамо са чињеницом да на унапређење међуцрквених односа пресудно утичу друштвени и политички критеријуми. Велики помак је, међутим, и то што су цркве оквирно установиле докле могу сарађивати и то је значајна ствар–истиче Николић.

Измена политичких околности, од атеистичког комунизма који је маргинализовао цркву, до демократије која јој је донела слободније деловање, није утицала на суштинску промену односа: Римокатоличку и Српску православну цркву и даље деле слична историјска и теолошка питања. Два најизраженија су проблем примата папе и улога цркава у Другом светском рату. Николић подсећа да Римокатоличка црква (РКЦ) тражи општеприхваћену хришћанску формулу модалитета папског примата коју могу да врше сви хришћани, док се православне и протестантске цркве са тим не слажу и ту су ствари, за сада, јасне. Проблеми која се тичу догађаја из Другог светског рата неизбежно за собом повлаче и питање односа СПЦ не само са Ватиканом, већ и са Римокатоличком црквом у Хрватској.

– Мој пријатељ римокатолик који учествује у бројним међуцрквеним дијалозима и нарочито у друштвено-харитативној делатности, сведочи да, у таквим својим активностима, наилази на велики отпор свештенства Римокатоличке цркве у Хрватској. То је национални, историјски антагонизам који очигледно пресудно утиче чак и на међуцрквене односе. Тај исти човек ми каже да то није случај са РКЦ у Словенији, са којом наша црква има традиционално пријатељске односе. Иако је РКЦ у највећој мери централизована у рукама Ватикана, како је могуће да делови РКЦ у те две суседне земље имају очигледно другачији наступ? Речи и изјаве су афирмативне, а дела другачија. То је кључни проблем у односу са делом РКЦ у Хрватској. При том, одговорност је заједничка, али улоге нису исте. Одговорност је заједничка у нужности признања, покајања и праштања, али чињенице се не могу негирати. Немамо морално право да критикујемо, а да нисмо самокритични. Чини ми се да на то у већој мери није спреман део РКЦ у Хрватској, иако не кажем да је и део СПЦ у потпуности спреман на то – каже Николић.

О односима српске Цркве и Римокатоличке дуго се расправљало у јавности на помен могућности доласка папе Бенедикта Шеснаестог у Ниш 2013. године. Николић наводи да би та посета несумњиво допринела угледу земље, али је питање какве би друштвене и теолошке последице могла да има.

– Мислим да би представници обе цркве, отворено и искрено морали, услед одговорности пред Богом на кога се позивају, али и одговорности према својим верницима и будућности њиховог суживота, прецизно и јасно да дефинишу шта та евентуална посета значи у конкретном смислу – теолошком, социолошком, политиколошком, пастирском... Брзоплети кораци и поједностављење тог питања би можда имали употребну вредност у дневно-политичке сврхе, али то онда више не би била црква, већ политичка организација. Коначно, део епископа се тој посети противи – истиче Николић.

--------------------------------------------------------------------------------

СПЦ „тег равнотеже” између Московске и Цариградске патријаршије

Огроман утицај имају и остале православне помесне цркве, али Марко Николић сматра да и данашња СПЦ негује традицију Светог Саве који је тежио независности и у односу на Рим и у односу на Константинопољ. „Светосавски дух српске Цркве и ту њену посебност поштују и Руси и Грци и Цариградска патријаршија иако је она руководећи субјект у наступу православних, нарочито у изградњи односа са римокатолицима. Она је ту најотворенија. У доба патријарха Германа и касније патријарха Павла, СПЦ је имала свеобухватну, крајње конструктивну, толерантну позицију и често била ’тег равнотеже’ између Московске и Цариградске патријаршије, које су се и тада, али и данас, налазиле у једној, условно речено, ’конкурентској’ позицији у међуправославним односима”, каже Николић.