Три књиге за смех и бриге

ПРОКУПЉЕ – Нема, ваљда, краја као што је Топлица, а ни града као што је Прокупље, где толико људи пише књиге. Просто не знаш ко више не пише. У последња два месеца овде су представљене три књиге. И на свим тим књижевним вечерима света је било више него у локалном биоскопу, а садржај књига изазвао је и смех, и љутњу, и недоумице.

најпре је Слободан Стојановић, пензионисани службеник ДБ, објавио књигу под насловом "Последњи дани Кентаура". Пре и после промоције по граду су почеле да колају приче ко се све, у овој алегоријској сатири, препознао. Неки су већ написали опширне одговоре, а неки, прича се, припремају и тужбе, јер сиже овог романа своди се на последње дане неких моћника, у политици и култури.

Ту је Мрков, па Миљан Криванов, па "црвени бог Маркс", па Вождовић и уз њих "резервни пас" и многи кучићи, магарићи и остала марва. На крају, све ове становнике Магарева (Прокупље) писац шаље у баруштину да се удаве "певајући Магарећу Интернационалу".

да није тачно да у "Магарећем граду живот нема смисла", потрудио се да докаже ветеринар Првослав Прћа Николић књигом "Топличке сојтарије". Ту је све што је Прћа смешно у животу чуо од Прокупчана. Он своје изворе није крио, навео надимаке а често и пуно име и презиме. "Молим", рече, "да ме нико не тужи. Моје су намере добре, а немам ни пара да платим казну, јер сам пензионер."

"Ојшарије" причају познате шаљивџије: Јоца Ленгер, Дени Вртореп (од старијих) па др Мићко, др Бале, Бата Ђурђија, Паја, Тома, Света... Прћа је забележио и анегдоту кад је, као "главни" за фудбал у Студењаку, истерао са утакмице Ивана Ивановића, јер није умео да игра. После је Иван постао велики писац и да би му се "осветио", узео га је за лик у роману.

Е, тај Иван Ивановић ових дана се појавио у Прокупљу (овде се и школовао) са књигом "Четници" као првим томом романа "Народна буна". У њој он доводи у питање многе познате историјске чињенице које је утврдила "комунистичка историографија".

Најпре, према подацима које је он прикупио, борбе у Старој Србији (данашња Македонија) против турског окупатора почели су Срби четовањем и тада су настали четници. Он наводи документа по којима су Бугари тамо организовали комитске групе, да би се супротставили не толико Турцима, колико Србима. До ове књиге мало је било познато да су Срби из Охрида, Скопља, Куманова и других крајева писали молбе на све стране, па и Бечком конгресу, да их не припајају Бугарској, јер они кроз векове нису друго били до Срби.

Али је све било узалуд, због неслоге и наивности. Дамњан Грујев био је, тако, Бугарин коме је српска влада помагала да се школује у Београду, па и да издаје свој лист, а он је прогонио српске четнике. Илинденски устанак подигли су, по Ивановићу, Бугари, е да би се Турци жестоко осветили Србима. Ђорђе, рођени брат Светозара Милетића, прешао је Бугарима, а његов син ће касније постати професор универзитета у Софији и један од најљућих бугарских шовиниста.