Има ли равнотеже страха

У ситуацији кад највећа земља у развоју, Кина, има у трговини са најбогатијом земљом света, Америком, суфицит од преко 211,5 милијарди долара, постоје два тумачења америчко-кинеских економских односа.

Према првом, две привреде су толико комплементарне и толико се узајамно прожимају да подсећају, упркос истовременом надметању, на спој сијамских близанаца, у којем је Кина, због јефтиније радне снаге, конкурентнија, особито на тржишту робе широке потрошње, док су САД супериорније у високој технологији.

Према другом тумачењу, које је недавно пустио у оптицај колумниста "Вашингтон поста" Џим Хогланд, две земље живе у "равнотежи страха од економског терора". Као што су некад, у време хладног рата, САД и Совјетски Савез живели у равнотежи страха због могуће употребе великих нуклеарних арсенала, тако су сада америчко-кинески односи предодређени на стабилност због опасности од узајамног финансијског уништења.

Творац ове теорије је несумњиво имао у виду да је Кина свој привредни развој, као и своју националну валуту, јуан, везала за долар, а да САД, истовремено, свој државни буџет финансирају најмање једном трећином кинеских девизних резерви (вредних преко билион долара), која је депонована у трезорима америчких Федералних резерви. Долар и јуан су у још једној корелационој вези: Американци траже – да би смањили дефицит у трговини – да Кина ревалвира своју националну валуту и тако робу коју извози у САД учини скупљом, а робу коју Американци извозе у Кину јефтинијом. Кинези би, у том случају, повлачењем свог капитала могли да поремете америчко финансијско тржиште.

Стратешки економски дијалог

Недавно је у Пекингу, први пут откако се на обе стране отворено говори о међузависности двеју привреда као кључној одредници у билатералној трговини, отворен кинеско-амерички "стратешки економски дијалог". По оценама страних дописника, био је то најзначајнији билатерални скуп високих личности од априлске посете председника Ху Ђинтаоа Вашингтону. Америчку делегацију, највишу из привредне области која је икад посетила Кину, сачињавали су министар финансија Хенри Полсон, нови председник Федералних резерви Бен Бернанки и још седам-осам чланова Бушовог кабинета. У кинеској делегацији, коју је предводила потпредседница Ву Ји, "најмоћнија жена Кине", било је десет министара различитих ресора.

После победе демократа на недавним изборима за Конгрес, делегација САД је отишла у Пекинг под притиском конгресне већине да према Кини заузме "оштрији став" и одлучно од ње захтева: ревалвацију јуана, бржу либерализацију унутрашњег тржишта, особито финансијског, већу контролу (америчке) интелектуалне својине, поступно одступање од "азијског модела", заснованог на јакој државној контроли економских токова и великом извозу. Уз то, Американци траже убрзање реформи кроз повећање унутрашње потрошње као покретача привредног раста.

Из америчке штампе и изјава неких конгресмена стицао се утисак да у Кину путује казнена експедиција да се Кинезима освети за нека њихова недела и да Полсон држи у руци батину.

Испоставило се, међутим, да тај стил, другде често коришћен, није у Кини био примењен, јер су Кинези, поред осталог, избегли било какву конфронтацију и у расправи као главну тему наметнули стабилност билатералних односа. А то је значило да "стратешки економски дијалог" мора да да одговор на питање: да ли је успон Кине опасност по светску и америчку привреду, као што се још понегде чује, или је на корист и добробит свима, па и Америци? Другим речима, јесу ли две земље у економском хладном рату и има ли равнотеже страха?

Узајамни уступци

Расправа је текла иза затворених врата, али је председник Федералних резерви Бернанки касније изјавио у Кинеској академији друштвених наука: "Развој и отварање Кине према глобалној економији на више начина су донели корист Сједињеним Државама." Кинески извоз подиже вредност дохотка у САД, јер омогућује америчким домаћинствима да купују робу широке потрошње, а америчким фирмама да купују репроматеријал, по нижим ценама, рекао је он. Додао је и да су америчке инвестиције у кинеску привреду удвостручене за последњих пет година, откако је Кина ушла у Светску трговинску организацију.

Ово доста личи на оно што Кинези свима, па и Американцима, говоре кад им се пребацује да извозом робе по наводно дампинг ценама угрожавају привреде других земаља. А говоре, позивајући се на америчка истраживања, да Американци, купујући јефтинију кинеску робу, уштеде годишње сто милијарди долара.

Полсон је изјавио да је "значајно и охрабрујуће то што је постигнута сагласност око многих принципа". А из заједничког саопштења видљиви су и узајамни уступци. Кина је, на пример, сагласна да се јуан ревалвира, али не тако брзо као што Американци то желе, јер би то унело велику пометњу у домаћој монетарној политици и могло да доведе до тежих социјалних потреса. Американци, који Кинезима говоре да је боље да мање штеде, а више троше, препоручујући им за узор своје потрошачко друштво, прихватају кинеску сугестију да сами не троше оно што нису зарадили. "Кина ће спровести реформе у режиму девизног курса, а САД ће повећати камате на штедњу како би се обезбедили уравнотежен и висок привредни раст и напредак два народа", каже се у саопштењу.