Ima li ravnoteže straha

U situaciji kad najveća zemlja u razvoju, Kina, ima u trgovini sa najbogatijom zemljom sveta, Amerikom, suficit od preko 211,5 milijardi dolara, postoje dva tumačenja američko-kineskih ekonomskih odnosa.

Prema prvom, dve privrede su toliko komplementarne i toliko se uzajamno prožimaju da podsećaju, uprkos istovremenom nadmetanju, na spoj sijamskih blizanaca, u kojem je Kina, zbog jeftinije radne snage, konkurentnija, osobito na tržištu robe široke potrošnje, dok su SAD superiornije u visokoj tehnologiji.

Prema drugom tumačenju, koje je nedavno pustio u opticaj kolumnista "Vašington posta" Džim Hogland, dve zemlje žive u "ravnoteži straha od ekonomskog terora". Kao što su nekad, u vreme hladnog rata, SAD i Sovjetski Savez živeli u ravnoteži straha zbog moguće upotrebe velikih nuklearnih arsenala, tako su sada američko-kineski odnosi predodređeni na stabilnost zbog opasnosti od uzajamnog finansijskog uništenja.

Tvorac ove teorije je nesumnjivo imao u vidu da je Kina svoj privredni razvoj, kao i svoju nacionalnu valutu, juan, vezala za dolar, a da SAD, istovremeno, svoj državni budžet finansiraju najmanje jednom trećinom kineskih deviznih rezervi (vrednih preko bilion dolara), koja je deponovana u trezorima američkih Federalnih rezervi. Dolar i juan su u još jednoj korelacionoj vezi: Amerikanci traže – da bi smanjili deficit u trgovini – da Kina revalvira svoju nacionalnu valutu i tako robu koju izvozi u SAD učini skupljom, a robu koju Amerikanci izvoze u Kinu jeftinijom. Kinezi bi, u tom slučaju, povlačenjem svog kapitala mogli da poremete američko finansijsko tržište.

Strateški ekonomski dijalog

Nedavno je u Pekingu, prvi put otkako se na obe strane otvoreno govori o međuzavisnosti dveju privreda kao ključnoj odrednici u bilateralnoj trgovini, otvoren kinesko-američki "strateški ekonomski dijalog". Po ocenama stranih dopisnika, bio je to najznačajniji bilateralni skup visokih ličnosti od aprilske posete predsednika Hu Đintaoa Vašingtonu. Američku delegaciju, najvišu iz privredne oblasti koja je ikad posetila Kinu, sačinjavali su ministar finansija Henri Polson, novi predsednik Federalnih rezervi Ben Bernanki i još sedam-osam članova Bušovog kabineta. U kineskoj delegaciji, koju je predvodila potpredsednica Vu Ji, "najmoćnija žena Kine", bilo je deset ministara različitih resora.

Posle pobede demokrata na nedavnim izborima za Kongres, delegacija SAD je otišla u Peking pod pritiskom kongresne većine da prema Kini zauzme "oštriji stav" i odlučno od nje zahteva: revalvaciju juana, bržu liberalizaciju unutrašnjeg tržišta, osobito finansijskog, veću kontrolu (američke) intelektualne svojine, postupno odstupanje od "azijskog modela", zasnovanog na jakoj državnoj kontroli ekonomskih tokova i velikom izvozu. Uz to, Amerikanci traže ubrzanje reformi kroz povećanje unutrašnje potrošnje kao pokretača privrednog rasta.

Iz američke štampe i izjava nekih kongresmena sticao se utisak da u Kinu putuje kaznena ekspedicija da se Kinezima osveti za neka njihova nedela i da Polson drži u ruci batinu.

Ispostavilo se, međutim, da taj stil, drugde često korišćen, nije u Kini bio primenjen, jer su Kinezi, pored ostalog, izbegli bilo kakvu konfrontaciju i u raspravi kao glavnu temu nametnuli stabilnost bilateralnih odnosa. A to je značilo da "strateški ekonomski dijalog" mora da da odgovor na pitanje: da li je uspon Kine opasnost po svetsku i američku privredu, kao što se još ponegde čuje, ili je na korist i dobrobit svima, pa i Americi? Drugim rečima, jesu li dve zemlje u ekonomskom hladnom ratu i ima li ravnoteže straha?

Uzajamni ustupci

Rasprava je tekla iza zatvorenih vrata, ali je predsednik Federalnih rezervi Bernanki kasnije izjavio u Kineskoj akademiji društvenih nauka: "Razvoj i otvaranje Kine prema globalnoj ekonomiji na više načina su doneli korist Sjedinjenim Državama." Kineski izvoz podiže vrednost dohotka u SAD, jer omogućuje američkim domaćinstvima da kupuju robu široke potrošnje, a američkim firmama da kupuju repromaterijal, po nižim cenama, rekao je on. Dodao je i da su američke investicije u kinesku privredu udvostručene za poslednjih pet godina, otkako je Kina ušla u Svetsku trgovinsku organizaciju.

Ovo dosta liči na ono što Kinezi svima, pa i Amerikancima, govore kad im se prebacuje da izvozom robe po navodno damping cenama ugrožavaju privrede drugih zemalja. A govore, pozivajući se na američka istraživanja, da Amerikanci, kupujući jeftiniju kinesku robu, uštede godišnje sto milijardi dolara.

Polson je izjavio da je "značajno i ohrabrujuće to što je postignuta saglasnost oko mnogih principa". A iz zajedničkog saopštenja vidljivi su i uzajamni ustupci. Kina je, na primer, saglasna da se juan revalvira, ali ne tako brzo kao što Amerikanci to žele, jer bi to unelo veliku pometnju u domaćoj monetarnoj politici i moglo da dovede do težih socijalnih potresa. Amerikanci, koji Kinezima govore da je bolje da manje štede, a više troše, preporučujući im za uzor svoje potrošačko društvo, prihvataju kinesku sugestiju da sami ne troše ono što nisu zaradili. "Kina će sprovesti reforme u režimu deviznog kursa, a SAD će povećati kamate na štednju kako bi se obezbedili uravnotežen i visok privredni rast i napredak dva naroda", kaže se u saopštenju.