Ове сезоне се носи револт

На локалним изборима у једној од централних градских општина победу је однела једна странка. Њен подмладак покушава да направи коалицију да би успоставио власт са странком аутсајдера и пијанаца. Предводник те странке пристаје на коалицију ако му удају ћерку која је, иначе, промискуитетна. Уз пут траже да им се дају атрактивни пословни простори. Наступа ценкање, у фазону: локални избори су избор локала, а не победа. Цео догађај се претвара у апсурд. И удавача, наравно, има своје услове: жели мужа Београђанина, а с обзиром да је страначки младожења из провинције унајмљује глумце који ће тумачити његове родитеље, старе Београђане... Ово је кратак садржај новог комада Небојше Ромчевић „Својта”, који ће ускоро, у режији Николе Завишића, бити премијерно изведен на сцени позоришта „Бошко Буха”, у Београду. Играју: Милорад Мандић Манда, Милош Влалукин, Анастасиа Мандић, Александра Симић, Катарина Марковић, Горан Јевтић, Андрија Милошевић и други.

Драмски писац Небојша Ромчевић поново својим смелим сценским заврзламама, без пардона, упире прстом у многе догађаје, појаве, проблеме који тиште све нас. Сатирична представа „Својта” о подмлатку политичких странака само је наставак његовог особеног драмског стваралаштва.

Из наслова комада „Својта” наслућује се тема. Зашто драма са оваквим „заплетом” ?

Не могу да замислим којим жанром осим комедије би се могло говорити о нашој друштвеној стварности. Морате све више да стилизујете комедију не би ли она била комична у односу на већ комичну стварност. Термин „својта” подразумева групу која не прави разлику на расној, верској или на полној основи. Једино што их везује је интерес, а то је начин на који српска елита схвата модерни капитализам. У Србији су остале само празне љуштуре идеолошких, моралних и других несугласица, а наше је становништво подељено на тлачитеље и тлачене. Очигледно то више није само српски проблем. „Својта” је заправо метафора на локалном нивоу онога што се догађа на глобалном. То код мене има вид комедије, која има некакву функцију протеста. Нисам наиван да мислим да позоришни текстови имају велике домашаје, али су ипак нека сатисфакција људима који слично мисле. Да дођу, виде представу и схвате да нису усамљени. Да нису пролупали приватно, него да смо пролупали колективно. И ја са њима. То је обично затишје пред буром. А ја се бури надам!

У својим драмама сте многе догађаје, проблеме, појаве, антиципирали?

Сигуран сам да је социјална ситуација у Србији катастрофална и да је то страховито раслојавање дошло до тачке пуцања. Да се даље не може овако. Претње казнама, репресијом, запленом имовине у земљи која вам обезбеђује јако мало било чега, која је последња у свету у свим сферама рада државне управе је неодржив концепт. На политичком нивоу то је представа која већ 25 година траје са истим глумцима, истим улогама, истим изанђалим политичарима, офуцаним идејама, без било какве нове концепције. Коначно, зашто би ти људи нешто мењали, када могу да докажу да живе у најбољем од могућих светова?

Упорно тврдите да између државе и грађанства постоји хладни рат. Односно да држави не верујете ништа?

Сва лица од левице до деснице актери су комада који је заслужио да буде скинут са репертоара и давно заборављен. Једина идеја јесте повећати пореске стопе, акцизе, марже, таксе и казне и на тај начин додатно пљачкати већ урнисано становништво. Све што је наша елита примила од капитализма јесте: наплатити по сваку цену без милости. Европска Унија и Косово су алиби иза државних неправди које се према становништву свакодневно чине. Од када знам за себе неки Ханибал је пред вратима и управо због тога није добро потезати неке ствари, као што је, рецимо, социјална правда. Тако да је и комад „Својта” заправо камичак у зиду незадовољства који би требао да нас раздвоји од овог система вредности и неког будућег система вредности. Нисам утописта, али сам довољно очајан да морам да верујем у утопију. Морам да верујем у могућност потпуног дисконтинуитета у политици, на овај или на „онај” начин.

Интелектуалци најчешће нису уз власт, кажете, а уколико то и постану, онда престају то да буду. Да ли је и зашто интелектуалац данас заћутао?

На анализу наше ситуације, политичког система, историје, потрошено је све што је могло да се каже. Можда интелектуалци и не ћуте, али можда нас није вредно слушати. Рационализација проблема не помаже када су у питању емоције. Док се 1. мај обележава печењем прасади, а не масовним протестима на улици, све су приче сувишне. Ствари су толико јасне да нема потребе за додатном артикулацијом. Становништво има запањујућу моћ да трпи, и „гледа своја посла”. Криза ће бити толико продубљена да ће људи, ипак морати да постану лојални једни другима због дубине проблема. Није питање да ли ће, већ само када ће сваки дахија наше елите проћи као дахија ако не остави народу било какву опцију за преживљавање. Разноразни облици пљачке под велом попуњавања буџета за добробит грађана негде ће морати да се зауставе. Никако да намиримо све те свастике, удаваче, шураке и пашеноге, швалерке и љубавнице, огромни државни апарат који стоји на две стаклене ножице које зовемо привреда. Нико неће да ради, свако хоће да буде менаџер, а ко не уме баш ништа: управља државом.

И даље се боримо за „врапца у руци”?

Данас је и врабац све више на грани. Знам за министре који су се слатко смејали тези да може доћи до немира, јер сматрају да српски народ никада неће изаћи на улицу тражећи социјалну правду. Вероватно неће излазити, већ ће изаћи само једном. Социјална правда постаје глобални захтев и верујем да је свету потлачених доста и вера, и нација, и идеологија. Побуна је „ин”, ове сезоне се носи револт.