Праве вредности

Филозофски факултет у Београду је једна од најбољих ствари у Србији. Бизарност чињенице да је од свих проблематичних институција и организација баш он постао главна мета протеста превазилазе само инсинуације у неким медијима да професори факултета шаљу хулигане на обрачун са студентима који блокирају наставу.

Примедбе и захтеви студената се у суштини своде на две основне и повезане тезе: да је студирање прескупо и да је у основи неправедно према лошим студентима. Први проблем се не може решити седницама и декретима, а други проблем не постоји, тј. његово „решавање” само би увећало први проблем.

Иако се државним универзитетима у Србији приписивало и приписује безброј мана, највећа и неспорна мана је просечна дужина студирања.Као што је добро познато, на путу до дипломе код просечног студента се јавља раскорак између формално уписане године и положених испита, тј. појава да студент са собом вуче испите из претходних година. И такорећи сваког октобра студенти захтевају да се тај проблем реши спуштањем услова за упис, прелазак на буџет и (или)увођењем додатних рокова.

Сва та решења су доливање бензина на ватру. Испитни рокови, „преношење” испита и апсолвентски стаж не треба да постоје а сваки испит би смео да се полаже само једном. То је проверен систем полагања предмета у српским средњим школама и на америчким универзитетима који једини може да реши проблем предугог студирања. У целој непотребној збрци са реформом универзитета једна добраствар је што се систем креће у том смеру. Студенти који се против тога буне свесно или несвесно покушавају да поврате вечито „бесплатно” студирање, тј. живот без икаквих обавеза који се протеже у тридесете.

Поготово је тужно када са редовним давањем испита кубуре студенти Филозофског факултета. На Филозофском факултету се не учи ни статика ни анатомија ни – што могу са олакшањем да посведочим – електроника. Оно што се научи на Филозофском факултету има малу практичну вредност и стога психологију, филозофију, археологију или социологију треба да студирају они за које је само учење задовољство. Онај којем је тешко да се као студент потпуно посвети проблемима нпр. развојне психологије или епистемологије, једноставно је погрешио факултет – што није ништа страшно ни трагично,нарочито ако се схвати на време.

Као бивши студент Филозофског факултета, за којег је већ само спремање пријемног представљало узбудљиву и садржајну авантуру, могу да кажем да су ми две године које сам тамо провела и даље остале у врло добром сећању по отвореној размени идеја и озбиљности интелектуалних садржаја.

Наравно да није све било идеално: ту су нпр. били један грешком неоцењен испит, отворена нетрпељивост професора који се у својој књизи жалио тј. хвалио како га је девојка молила да је ,,научи да мисли”, спорадични случајеви драстичне некомпетенције и (како се показало касније) хронична застарелост садржаја. Свеједно, после безмало деценије проведене на одељењима за психологију и филозофију на три врхунска универзитета у САД мој у основи позитиван, па донекле и сентименталан однос према Филозофском факултету се није много променио.

Филозофски факултет се заиста донекле разликује од аналогних (врхунских) институција у свету тј. САД. Али не морамо да залазимо у сферу златних виљушакаи најстаријег народа да бисмо признали да нису баш све разлике нужно на његову штету. На пример, Филозофски факултет је идеолошки мање хомоген и као резултат, мање конформистички од одељења друштвених наука на многимелитним универзитетима на којима се однос гласача Демократске и Републиканске странке креће и до сто према један. Колико год се жалили на утицај странака на државне универзитете, таква драстична хомогенизација мишљења не постоји.

Иако и на Филозофском факултету, као и у Србији генерално, постојипритисак политичке коректности она засад нема идејни монопол. С друге стране, један мој професор на Колумбији сенаљутио кад сам поменула тезу (коју сам први пут чула на вежбама из психологије личности у Београду) да је утицај васпитања на развој личности ограничен. Један чувени професор са Харварда (у међувремену отпуштен због лажирања података) ми је написао „you will have a miserable life” (живот ће вам бити тужан)зато што сам, између осталог, доводила у питање његово инсистирање на правима животиња; трећи професор ми је на завршном раду из политичке филозофије у којем сам указала на сличности између Дјуиа и Берка ставио коментар ,,сад си открила ко си”.

Српско јавно мњење нема јасне вредносне и чињеничне оријентире, и јако лако пада у крајности: прво умишља велики историјски значај и свуда види велике таленте и потенцијал да би већ следећег тренутка пљувало по свему и пристајало на сваку бесмислицу не би ли се уграбила мрваодобравања. У том клацкању између крајности полако се изгубио осећај да у Србији ипак постоје ствари које и без хистеричног улепшавања вреде.

доктор психологије