Мултимедијална Србија у 21. веку

Ту скоро, некако у исто време, појавиле су се две вести. Прва је да је Влада Србије, на телефонској седници, усвојила „Стратегију развоја система јавног информисања у Србији до 2016. године”. Када сам, пре неколикогодина, у својој књизи „Естетика телевизије и нових медија”,предвидео да због високог степена контроле над телекомуникационим мрежама данашњице, телефонске организације имају изузетну могућност да обликују развој глобалне инфраструктуре будућности, нисам слутио да ће оне тако дословно утицати и на развој наше, локалне, медијске стварности: Стратегија је, наиме, муњевито усвојена путем телефона!

Друга вест је да је глобална интернет компанија „Јутјуб” одлучила да лансира чак 100 видео-канала, одједном. И ту се присетих онога што сам написао. О томе како стручњаци сматрајуда ће се, остварењем фузије рачунарства, телекомуникација и забаве, кроз развој мултимедијалних информацијских инфраструктура, створити нове услуге и отворити сасвим нове технолошке могућности, за које ће потрошачи бити вољни да плаћају више него што то чине за данашње услуге.

Онда сам потражио текст наше стратегије, познате као „медијска стратегија”,на сајту Министарства културе, информисања и информационог друштва. Да видим има ли наша држава стратегију, за време у коме једно једино предузеће, у једном дану, покреће 100 видео-канала. Када сам прочитао „стратегију” мало сам се штрецнуо. Највише због тога што нисам могао да схватим шта је „стратегија”. Рецимо, поново, о телефонији. Не замерите. Опет ћу да се цитирам. Онај део о телефонским компанијама које „ поседују потенцијал да преузму централну улогу у обликовању и популаризацији нових информацијских услуга“ и да „у процесу активне експлоатације нових информацијских и комуникацијских система, постану водећа предузећа, која су и оператори и наплатне организације.”

У „стратегији”, о овоме, ништа. Хтедосмо да продамо „Телеком”. Странцима. Није успело. Да ли је „стратегија”, и даље, да се продаје или не? И шта ће да се деси ако странци преузму централну улогу у обликовању нових информацијских услуга? Где смо ту, онда, ми?

И у теорији и у пракси, постоји општа сагласност око следеће тезе: ко буде располагао инфраструктурама спремним за дигитални, електронски пренос и брзи приступ информацијама, имаће пресудну предност у будућем економском, социјалном и културном развоју. Да ли „стратегија” говори нешто о томе? Не. Иако, ова спознаја, већ дуже време, изазива веома оштру утакмицу на светском тржишту електронских комуникацијских система, па и код нас. Довољно је да видимо како се дигитализовани мобилни оператери боре за сваки импулс. Док наша, новостворена, државна фирма, за пренос сигнала, муку мучи како да се дигитализује.

Развој мултимедијалних мрежа ствара нову реалност у којој локална тржишта постају извор највећих профита. Ову, нову реалност, осим телефониста, покушавају да искористе и друге индустријске гране које све јаче нападају локална тржишта. Пре свих, оператери кабловске телевизије. Тамо где је оператерима кабловске телевизије дозвољено да уђу и у пренос телефоније, као на пример у Великој Британији, њихов удео у тржишту убрзано расте. У нашој „стратегији” стоји следећа, прилично необична,реченица: „Република Србија није донела стратегију којом би се утврдио прелазак на дигитално емитовање кабловским системима.”А затим: „Тржиште кабловске дистрибуције телевизијских програма није у потпуности регулисано па су напори министарства, као и Републичке радиодифузне агенције, усмерени у том правцу.” Дакле, у „стратегији” се констатује да нема стратегије. Или је то врхунска „самоискреност” или је то веома озбиљно замагљење свести? Ова, додатна реченица, о „напорима у том смеру”, делује сасвим надреално, ако не и надреалистички. Јер, шта се чекало, до сада?

И компјутерске компаније окрећу се ка домаћинству и индивидуалном потрошачу. „Мајкрософт”, једна од најпрофитабилнијих рачунарских компанија на свету, удружио се са највећим оператером кабловске телевизије у САД, да би понудио пакет услуга који се заснива на приступу интернету, информацијама и ексклузивној забави. Тако, почетком XXI века, „резиденцијално” тржиште постаје веома значајно али, већ, прилично засићено конкуренцијом. Наша „стратегија” о томе каже, дословно: „Неколико оператора кабловских дистрибутивних система пружа услуге преноса телевизијског сигнала у дигиталном облику преко интернета. Та технологија је релативно нова и компатибилна је са усвојеним стандардом за емитовање телевизијских сигнала земаљским путем.” Ко је смислио ОВУ стратегију? И коме она треба да буде од користи?

Једина, за сада заиста аутентична, интерактивна, медијска појава јесте World Wide Web односно www (Интернет), глобална интерактивна мрежа за пренос података. У првој деценији XXI века, у светским размерама, интернет расте темпом од педесет посто месечно, а при томе не подлеже скоро никаквој регулативи, поготово не глобалној. Интернет нуди лакоћу у повезивању мултимедијалних ресурса, уз употребу једноставног графичког интерфејса. На тај начин, он даје ефикасан одговор и на основне захтеве мултимедијалног комуницирања, а то су: а) брзи приступ информацијама, б) брза десеминација информација. Са овим карактеристикама интернет изузетно позитивно делује на: 1) стварање нових радних места, 2) увећање броја нових пословних могућности, 3) отварање нових креативних и стваралачких потенцијала.

Наша „стратегија” о овоме не говори ништа. Да, рецимо, сагледа колико би младих људи могло, 2016. године да буде запослено у сектору јавног информисања, преко интернета. Или, каква би могла да буде стратегија увећавања нових пословних (медијских) могућности путем интернета? Ништа.

Добро је познато да је, у прошлости, тржиште комуникација показивало високу осетљивост на цене преноса и ограниченост капацитета преноса. Својом ниском ценом и огромним пропусним моћима нова, дигитална технологија отклања управо ове проблеме. Међутим, са развојем мултимедије, појављују се нова страховања. Немогућност међународне заједнице, а нарочито слободних тржишта, да регулишу интернет указала је на проблеме у области регулације нових технологија и њиховог слободног, или ограниченог, развоја. На самом почетку треће револуције у комуникацијама, тржишни амбијент, још увек, није у стању да лако сагледа одговор на актуелну дилему: слободан, или ограничен развој? Да ли наша „стратегија” има у виду одговор на ово питање? Не. Сем, декларативан одговор, о општим правима на слободу информисања. Што је, наравно, прилично различито од тотално слободног развоја технологије.

Са друге стране, већина светских влада сматра да је регулација сектора информацијских услуга, које се пружају у електронском облику, неопходна. Али, каква? Са становишта законодаваца, главна полуга контроле је контрола приступа тржишту. Показало се да је, у прошлости, конкуренција, при уласку на тржиште, била од користи за државе које су дозволиле, или подстакле, конкуренцију. Ситуација је слична и на самом почетку XXI века, када се одлучује о примени мултимедијалних мрежа.Да ли наша „стратегија” заузима став по овом питању? Не.

Па ипак, пракса показује да, чак и оне владе, које су се повукле из директне изградње и развоја јавних, мултимедијалних мрежа, не могу сасвим да одоле, а да се не умешају у њихов развој. Због тога многе владе, широм света, на тржишту мултимедијалних мрежа, примећују аналитичари, интензивно траже нове форме партнерства с приватним сектором: поред осталог, подстицање конкуренције, подстицање приватних инвеститора, вршење регулације у корист потрошача, захтевање отвореног приступа, подстицање на наплату приступа, а не употребе, либерализацију приватних мрежа, неговање локалних произвођача садржаја... Наша „стратегија” одлучила се за ово последње. Неговање локалних произвођача садржаја (јавних сервиса) и то средствима из државног буџета.

Ипак, на самом крају наше „стратегије”, наишао сам на неколико изненађујуће смелих идеја. Које су, вероватно, баш због своје смелости, и стављене на сам крај, и то под прилично онеспокојавајућу одредницу: преиспитаће се. Дакле, влада ће да преиспита следеће: селективно смањење стопе ПДВ, за штампу, и медијске пројекте које сама финансира, укидање-смањење царина на репроматеријал, и основна средства, која се не производе у Србији, ослобађање послодаваца, у медијима, од дела пореза на новозапослене и од пореза на ауторске хонораре, подршку усавршавању медијских радника, у разним областима, обавезивање државних органа да огласни простор купују директно од јавних гласила, без посредника, ослобађање локалних, јавних, гласила од неких такси и накнада.

Када би то преиспитивање довело до одлуке владе да неке од ових „тактика” спроведе у дело,то би било велико достигнуће. И велики бољитак за све. Не само за медије.

Да су се ове теме, спремљене за преиспитивање, појавиле у некој преамбули „стратегије”, на самом почетку, некако бих имао много више наде да ће и да се остваре. Овако, ништа лакше него да се последња страница „стратегије” изгуби, у преводу.