НАДНИЦА ЗА СТРАХ

Ово би могао да буде некакав оглед о насиљу и новинарском усуду. Или инвентар разлога зашто другачије мишљење активира кашикаре. Да се разумемо, посао у медијима не раде "цвећке", нити усамљени јунаци, нити људи који имају снаге да буду безгрешни узори. Него они несрећници који осим свог јавног става немају ништа друго. То је капитал само онда када тај јавни став опстаје упркос свему: претњама, притисцима, батинама, судовима, личном страху, осећању узалудности и бесмисла. Храброст је давно потрошена реч и она у лудачком разарању система вредности можда више нема значаја.

Зато бих морао да наставим тамо где сам окончао текст прошлог понедељка. А тамо беше речи о убиству Славка Ћурувије и скривеним разлозима зашто се још не зна: ко је убица и ко га је послао.

Идентична питања могу се поставити и поводом атентата на Дејана Анастасијевића. На срећу, он је преживео бомбашки напад. Колега Милош Васић мисли да је злодело учинио аматер. А тај и такав није имао довољно храбрости, "али није био глуп".

Аматеризам се, наводно, огледао у очекивању бомбаша да једна кашикара активира другу. А убилачка интелигенција у брзом налажењу излаза кроз неки хаустор, једини пут који би га сакрио од могућих сведока. За бежање је зликовац имао три секунде и можда само мало више. Пола секунде више.

Сад, помало је језиво то лицитирање. Дакле, шта је боље: приглупи професионалац који је добио наређење, пригушио сва осећања самилости и углавном не греши! Или огорчени аматер усамљеник, који је танак са нервима, поседује нешто редуковане памети, а има и хитре ноге.

Или чак нешто треће! Можда настојање "експерта за страх" да све делује као дилетантско оргијање фанатичног противника Дејановог писања. Атентатор се, на пример, није много секирао око тога хоће ли бити жртава или не. По начину на који је активирао (једну) кашикару, то није ни могао да зна, а изгледа да га исход није много бринуо. Него само јавни ефекат. Дакле једноставна, сигурна и брза дистрибуција страха: "Ето како пролазе (и могу да прођу) они који су се огрешили о родољубље! Дејан се извукао, други неће."

Тако би могла да гласи симболичка порука, која и не нуди други излаз осим смрти. Или бар њену сталну близину, врелу и хладну опомену да је онај који кажњава стално ту, пола метра од главе. И не може му умаћи нико, а он може свакоме.

А ипак, некако је најгора и најзлокобнија она теза о хистеричним аматерима који су уверени да се бомбама може дефинитивно променити нечије тврдоглаво (другачије) мишљење. Анастасијевић мисли да му је то "поздрав" од превише ватрених љубитеља лика и дела "Шкорпиона!" Јер, он је о њима често писао и говорио. Као и о многим другим деликатним стварима.

На несрећу, овде је јавна осуда домицилног злочина понекад гора од самог злочина. Тако се то рачуна у патриотском подземљу, које је себи узело насилни монопол на родољубље. Неко је давно рекао како је патриотизам "пречесто уточиште хуља".

Зато ваља јако сумњати у оне који се немилице бусају у националне груди и изјављују настрану љубав отаџбини на свој нападни, агресивни начин, сваки час, правећи од тога безвредни, но опасни фолклорни кичерај. Такве лажне емоције су непресушни извор мржње према свакоме ко мисли, бар за нијансу другачије. Из тако запенушеног амбијента у коме је разум давно рекао лаку ноћ, регрутују се брзоноги "аматери" са кашикарама.

Председник Србије Борис Тадић је, после бомбашког врачарског јутра, посетио редакцију "Времена". Тамо је рекао да је "држава у опасности!" Ако је мислио на државу, као најопштију метафору, ако је мислио на друштво, онда је у праву. Ако је мислио на олигархију која је симбол државне власти, онда је помало у криву. Таква држава као да не жели да види претњу, она за све ово време није била у стању да похвата конце насиља и да га сведе на статистичку случајност.

Овде, као и на другим местима у свету, новинари нису важнији грађани од других. Само, напад на њихов живот има смисао насилне цензуре. А то је опасан знак, он понекад наговештава хаос па апсолутизам, врло мрачну визију "владавине ништавних!"

Пред драматичним догађајима који су овде неизбежни, свака и свачија се мери. Реч је постала важнија од стања ствари. Има људи који, кад им се не допадне реч, узму пушку, пиштољ или бомбу и реше ствар. Али, ми не знамо који су то људи! И зато се све понавља.

И сад поново дилема: јесу ли то аматери (Анастасијевић) или породична држава (Ћурувија), или локалне кадије (Пантић), или парадржавни разбојници (Дада Вујасиновић). Или комбинација читавог тог шљама, у коме, да буде јасно, има и посредног рада неких медија и њихових трудбеника. Без новинара никада није било прогона новинара.