NADNICA ZA STRAH

Ovo bi mogao da bude nekakav ogled o nasilju i novinarskom usudu. Ili inventar razloga zašto drugačije mišljenje aktivira kašikare. Da se razumemo, posao u medijima ne rade "cvećke", niti usamljeni junaci, niti ljudi koji imaju snage da budu bezgrešni uzori. Nego oni nesrećnici koji osim svog javnog stava nemaju ništa drugo. To je kapital samo onda kada taj javni stav opstaje uprkos svemu: pretnjama, pritiscima, batinama, sudovima, ličnom strahu, osećanju uzaludnosti i besmisla. Hrabrost je davno potrošena reč i ona u ludačkom razaranju sistema vrednosti možda više nema značaja.

Zato bih morao da nastavim tamo gde sam okončao tekst prošlog ponedeljka. A tamo beše reči o ubistvu Slavka Ćuruvije i skrivenim razlozima zašto se još ne zna: ko je ubica i ko ga je poslao.

Identična pitanja mogu se postaviti i povodom atentata na Dejana Anastasijevića. Na sreću, on je preživeo bombaški napad. Kolega Miloš Vasić misli da je zlodelo učinio amater. A taj i takav nije imao dovoljno hrabrosti, "ali nije bio glup".

Amaterizam se, navodno, ogledao u očekivanju bombaša da jedna kašikara aktivira drugu. A ubilačka inteligencija u brzom nalaženju izlaza kroz neki haustor, jedini put koji bi ga sakrio od mogućih svedoka. Za bežanje je zlikovac imao tri sekunde i možda samo malo više. Pola sekunde više.

Sad, pomalo je jezivo to licitiranje. Dakle, šta je bolje: priglupi profesionalac koji je dobio naređenje, prigušio sva osećanja samilosti i uglavnom ne greši! Ili ogorčeni amater usamljenik, koji je tanak sa nervima, poseduje nešto redukovane pameti, a ima i hitre noge.

Ili čak nešto treće! Možda nastojanje "eksperta za strah" da sve deluje kao diletantsko orgijanje fanatičnog protivnika Dejanovog pisanja. Atentator se, na primer, nije mnogo sekirao oko toga hoće li biti žrtava ili ne. Po načinu na koji je aktivirao (jednu) kašikaru, to nije ni mogao da zna, a izgleda da ga ishod nije mnogo brinuo. Nego samo javni efekat. Dakle jednostavna, sigurna i brza distribucija straha: "Eto kako prolaze (i mogu da prođu) oni koji su se ogrešili o rodoljublje! Dejan se izvukao, drugi neće."

Tako bi mogla da glasi simbolička poruka, koja i ne nudi drugi izlaz osim smrti. Ili bar njenu stalnu blizinu, vrelu i hladnu opomenu da je onaj koji kažnjava stalno tu, pola metra od glave. I ne može mu umaći niko, a on može svakome.

A ipak, nekako je najgora i najzlokobnija ona teza o histeričnim amaterima koji su uvereni da se bombama može definitivno promeniti nečije tvrdoglavo (drugačije) mišljenje. Anastasijević misli da mu je to "pozdrav" od previše vatrenih ljubitelja lika i dela "Škorpiona!" Jer, on je o njima često pisao i govorio. Kao i o mnogim drugim delikatnim stvarima.

Na nesreću, ovde je javna osuda domicilnog zločina ponekad gora od samog zločina. Tako se to računa u patriotskom podzemlju, koje je sebi uzelo nasilni monopol na rodoljublje. Neko je davno rekao kako je patriotizam "prečesto utočište hulja".

Zato valja jako sumnjati u one koji se nemilice busaju u nacionalne grudi i izjavljuju nastranu ljubav otadžbini na svoj napadni, agresivni način, svaki čas, praveći od toga bezvredni, no opasni folklorni kičeraj. Takve lažne emocije su nepresušni izvor mržnje prema svakome ko misli, bar za nijansu drugačije. Iz tako zapenušenog ambijenta u kome je razum davno rekao laku noć, regrutuju se brzonogi "amateri" sa kašikarama.

Predsednik Srbije Boris Tadić je, posle bombaškog vračarskog jutra, posetio redakciju "Vremena". Tamo je rekao da je "država u opasnosti!" Ako je mislio na državu, kao najopštiju metaforu, ako je mislio na društvo, onda je u pravu. Ako je mislio na oligarhiju koja je simbol državne vlasti, onda je pomalo u krivu. Takva država kao da ne želi da vidi pretnju, ona za sve ovo vreme nije bila u stanju da pohvata konce nasilja i da ga svede na statističku slučajnost.

Ovde, kao i na drugim mestima u svetu, novinari nisu važniji građani od drugih. Samo, napad na njihov život ima smisao nasilne cenzure. A to je opasan znak, on ponekad nagoveštava haos pa apsolutizam, vrlo mračnu viziju "vladavine ništavnih!"

Pred dramatičnim događajima koji su ovde neizbežni, svaka i svačija se meri. Reč je postala važnija od stanja stvari. Ima ljudi koji, kad im se ne dopadne reč, uzmu pušku, pištolj ili bombu i reše stvar. Ali, mi ne znamo koji su to ljudi! I zato se sve ponavlja.

I sad ponovo dilema: jesu li to amateri (Anastasijević) ili porodična država (Ćuruvija), ili lokalne kadije (Pantić), ili paradržavni razbojnici (Dada Vujasinović). Ili kombinacija čitavog tog šljama, u kome, da bude jasno, ima i posrednog rada nekih medija i njihovih trudbenika. Bez novinara nikada nije bilo progona novinara.