Прича о филозофу и војсковођи

Филозофија почиње постављањем питања, сумњом и интензивним промишљањем, док ратовање поништава запитаност и тежи да брзо дође до одлучујућих разрешења. Међу личностима које су својим односом, на неки начин објединиле снагу и мудрост, историју и легенду, били су Александар Македонски, освајач о коме су писали грчки и римски историчари, као и средњовековни романописци, и његов велики учитељ Аристотел. Управо тај однос дочарала је у свом роману „Филозоф и војсковођа” млада канадска књижевница Анабел Лајон. Код нас је роман објављен у издању „Алнарија”, и у преводу Владана Стојановића.

Анабел Лајон први пут је посетила Београд недавно, приликом 56. Међународног београдског сајма књига, када је и представљена ова њена књига. У разговору за наш лист открила је да ју је у читавој причи занимао превасходно Аристотелов лик:

– Студирала сам филозофију и још од студентских дана опчињена сам Аристотелом. Тужно је то што се изван универзитетских кругова у Канади мало говори о Аристотеловом делу. Људи заправо заборављају његов прави и далекосежни значај, осим тога што га замишљају као мермерну статуу у неком музеју. Написала сам роман како бих Аристотела учинила поново доступним читаоцу. Док сам размишљала о специфичном периоду његовог живота, схватила сам да ће у том раздобљу неизбежно бити присутан и млади Александар Македонски.

Када говори о томе у којој мери је однос ове две личности важан за данашње људе, Анабел Лајон истиче да пажљиви посматрач може да уочи извесне паралеле кроз време:

– Када су се канадски војници враћали са војних интервенција у Авганистану, патили су од депресије, стреса, ноћних мора. И у древним биографијама Александра такође су описани случајеви алкохолизма, депресије, сличне ствари. Тада није постојао начин комуникације који ми имамо данас, а ни касније, током историје, војници нису знали да се поремећај од којег болују многи зове посттрауматски синдром. Тако да ми је интересантно било да уочим везе које постоје између догађаја од пре две хиљаде година и данас.

У књизи, Александар је описан као интелигентан и талентован младић, пре него што ће постати велики војсковођа. У роману Анабел Лајон Аристотел га подучава: „Срећа је деловање душе у складу с врлином, у којем врли чин захтева и дело и мотив”. Док старе хронике описују Александра окруженог научницима, филозофима, као радозналог сакупљача биљних и животињских врста.

– Александар је био много више од освајача који је успехе остваривао убијајући људе, у ствари истраживач ума и истраживач света. Остаје да закључимо да је управо Аристотел, или неко сличан њему, подстакао у њему оваква интересовања. Суштинска идеја Аристотелове етике, која је искористива и данас, била је равнотежа међу екстремима, баланс. Живимо у време екстрема у друштву и политици, и мислим да сви могу да извуку поуку из тог осећања мере, о којем су говорили велики филозофи Антике, сматра Анабел Лајон.

Жанр историјског романа оставља могућност за импровизацију и одступање од чињеница у корист фикције. Наша саговорница истиче да се, креирајући ову причу, углавном држала историјских чињеница, уз мање изузетке:

– Ипак, направила сам искорак када сам Аристотела учинила присутним у бици код Херонеје, којој он највероватније није присуствовао. У мојој књизи Аристотел је тамо био само као посматрач, и био је то једини пут када су се Александар и његов отац Филип борили један уз другог. Историјски роман врло је популаран у Канади, овом жанру приступа се врло озбиљно, и у том погледу је ова земља специфична у односу на остатак света. Мислим да је разлог у томе што Канада нема тако дугу историју, то је нација имиграната. Ја сам прва генерација Канађана, моја мајка је Немица, а отац је дошао из Енглеске. Тако да је у традицији Канађана да се осврћу ка својим прецима и да пишу историјску фикцију. У другим земљама, историјски роман жанровски се унеколико разликује, уз додатке трилера или љубавне приче.

Анабел Лајон припада подмлатку канадске традиције кратке приче, и пише приповести о савременом Ванкуверу. Да би се прилагодила форми романа и како би истрајала у писању, како објашњава, размишљала је о филму, о позоришној и сценској структури. Ипак, каже да се ни у Канади не може живети само од писања, да поред списатељског посла, предаје креативно писање на универзитету, и ради понекад за новине. Младим писцима саветује да књижевност схвате као озбиљан позив, да изучавају свој занат, као новинари:

– Мој први учитељ писања био је мој отац, по професији такође новинар. Морате да устанете свако јутро и да напорно радите, јер нема ништа од умишљености и уметничког „облачења у црно”.

Марина Вулићевић