НАЈБОЉИ И НАЈГОРИ

Ово је пета година како магазин Статус пита новинаре ко су по њима колеге којима се диче, а ко су они који им брукају професију. Такође, у том смислу, новинари треба да се изјасне и које емисије, текстови и гласила су најбољи. Притом, не морају се потписати под свој избор. Нико неће сазнати кога су похвалили, а кога оцрнили. Милина једна. Могу опаучити по било коме, с правом или из освете, суревњивости, свеједно, глава их заболети неће.

Тако је било и ове године, о чему је јавност већ обавештена, али овога пута није све протекло баш глатко.

Наиме, прошлогодишњи носилац титуле новинара године и ауторка емисије Инсајдер на ТВ Б 92, Бранкица Станковић, овога пута је освојила друго место у избору за новинара године, али је уједно проглашена и за бруку професије. Невероватно, али истинито: при самом врху и на дну. Како је то могуће?

Ваља рећи, да је Статус магазин невеликог тиража, али луксузно опремљен. Распростире се на око 180 страна масне хартије, а цена му је 250 динара. По једном примерку. Главни и одговорни уредник магазина Статус је Славиша Лекић, својевремено уредник Репортера. Он је објаснио да је избор Бранкице Станковић за бруку професије резултат анонимног гласања колега из појединих таблоида и недељника, као што су Прес, Европа и телевизијске станице Аполо, који до сада нису учествовали у овој анкети.

Према његовим речима, они су се обрачунали са њом без новинарске свести и савести, тако да је за њега ауторка емисије Инсајдер постала жртва анкете. Целу збрку, рекао је за Б 92, најбоље би дефинисао Жика Обретковић: Увек будала поквари лепо.

У изјави Куриру, наводно, није баш тако рекао. Изјавио је да се није правдао због тога што је Станковићева изабрана за бруку професије, већ да му је само било непријатно.

– Нисам је ја изабрао, већ колеге. Било ми је јако непријатно пошто ценим и поштујем Бранкицу Станковић – рекао је Лекић овом таблоиду.

Упитан како зна ко је како и за кога гласао када је анкета анонимна, казао је да се то види јер одговори стижу по редакцијама. Лекић је нагласио и да није хтео да испрозива колеге из таблоида и да их, како се могло закључити, назове будалама које покваре лепо.

– Нисам мислио тако и нису у питању само таблоиди. За избор Бранкице за бруку професије гласали су и новинари НИН-а, Радио Београда и Времена – и додао (наводно) да му је криво што су новинари Курира одбили да учествују у анкети.

Они који су похваљени у анкети или ћуте или, ако им ко затражи изјаву, резултате анкете не доводе у питање. Теофил Панчић (најбољи текст године) је између осталог рекао да му је посебно драго што су га колеге изабрале, а Југослав Ћосић, проглашен за новинара године, је изјавио: Наравно да је важно свакоме да га колеге цене и уважавају. Ја сам веома срећан због овог избора, тим пре што су критерији новинара по природи ствари виши него критерији публике

То је једно. Али кад је питан за Бранкицу?

– Није Бранкица Станковић брука професије, ја лично мислим да је највећа брука професије то што је изабрана у ову категорију. Tо говори до које мере смо подељени у новинарству.

Ко год од добитника у анкети не сматра да је Бранкица брука професије – требало би, чини ми се, да се одрекне похвале. Да каже да је не признаје. И Бранкица. Да се одрекне и прошлогодишњег и овогодишњег признања. Произилази: Тамо где хвале, у праву су, тамо где куде, нису. Истина, нису исти новинари који хвале и куде, али су сви – равноправни учесници анкете. Жао ми је  што је једна добра намера злоупотребљена – написао је Лекић у свом магазину коментаришући резултате. Он, дакле, злоупотребом сматра део изјашњавања на питања која је сам поставио. Не одговарају му одговори. Толико се наљутио да је чак и открио ко је гласао за бруку професије у анонимној анкети и тиме прекршио правила игре, односно, обмануо учеснике. 

Политичари нагињу свако своме јату, познато је, па, следствено, милији су им истомишљеници и новинари који их тетоше, од оних других. Новинари нису политичари. У правилима заната и новинарском кодексу једно од најважнијих вредности су истина и непристрасност. Новинари се, међутим, умногоме понашају као политичари. То се види и по наградама. Додељују се унутар круга сличномишљеника, као да изван тог круга нема других. (Ево, чим се овога пута круг мало проширио, узбуркало се.) И дају се, најчешће, за доследну приврженост интересној групи, партији, коалицији или појединцу који имају највећи утицај на гласила, мада тако на први поглед не изгледа.

И, на крају – како се могло догодити да иста особа од колега добије готово највишу и најнижу оцену? Управо зато што су и међу новинарима као и међу политичарима, мерила вредности обележена политичким наклоностима.