Чавесово злато

Какав год да је мотив председника Венецуеле Уга Чавеса да у ово кризно време наложи пребацивање државног злата из европских банака у подземни депо националне банке у Каракасу, трансакција уприличена пред викенд је спектакуларно симболична.

Народ је одушевљено махао боливарским заставама, блиндирани камиони, праћени командосима војске и полиције, обишли су град пре него што су полуге тешке по 500 килограма најзад смештене у подрум Венецуеланске централне банке.

Тамо „одакле никад није ни требало да одлазе”, како је рекао Чавес.

Није речено колико је од 160 тона блага пренето у првој тури, нити колико је коштао прелет злата преко Атлантика, али је лепо када се зна да су подруми венецуеланске банке пуни злата, док другим сличним институцијама по свету пропада тле под ногама.

Драгоцени товар стигао је авионом из Француске, али власт у Каракасу помиње Лондон, као главни европски магацин за депоновање венецуеланског злата које је осамдесетих измештено из земље.

Од укупно 27 милијарди долара венецуеланских резерви, злато чини 18 милијарди. Осим у Британију, злато је пре тридесетак година, пише дневни лист „Ултимас нотисијас”, одлетело у тада сигурније луке: САД, Панаму, Немачку…

„То је наше злато, економска резерва за нашу децу”, каже Чавес.

И док му маса кличе, лидер боливарског социјализма обећава да ће се ова латиноамеричка земља са огромним резервама нафте претворити у економску силу, али бољитак неће бити „за буржоазију већ за наш народ”.

Чавес очекује да на изборима идуће године добије трећи шестогодишњи председнички мандат, а недавно је рекао да ће бити председник Венецуеле до 2031. То није немогуће законски, јер је претходно промењен устав, а на народном референдуму потврђено да председник државе може да се бира сваких шест година, без обзира на број мандата.  

Повратак злата у домовину председник је најавио још у августу, када је декретом променио закон и национализовао сва ископавања ове руде у Венецуели. Од сада ће држава поседовати сва права за експлоатацију злата, као и за нафтне бушотине које је нешто раније национализовала. 

Но, не сија све у Венецуели као злато. Људи се боре са несташицама и поскупљењима. Новим законом Чавес је замрзао цене основних животних производа, лекова и грађевинског материјала, како би „системски спречио капиталисте да краду народ” – што би могло да утиче на стопу инфлације (27 одсто), већ годинама рекордну у региону.

Економисти упозоравају да ће ова мера изазвати још веће несташице и банкрот производних предузећа. Подсећају и на пад учешћа производних делатности у бруто националном дохотку који је забележен од 1998. откако је Чавес на власти.

Опозиција тврди да ће Чавес потрошити златне полуге пре него што оне доспеју у наслеђе деци. Неки кажу да ће их поклонити Куби, где се Чавес подвргава редовним хемотерапијама откако је оболео од рака прошлог лета. Други су сигурни да ће злато отићи у замену за кинески кредит који је добијен ради унапређења експлоатације црног злата. Најрадикалнији противници сигурни су да ће председник, кад му затреба, слободно заграбити по подруму банке. Подсећају на Гадафијеву судбину, и чињеницу да су либијска средства у иностранству била замрзнута.

Можда у овим спекулацијама има помало истине, али док су медији уживо преносили повратак домаћег злата у Каракас, баш нико се није сетио да сними како је то изгледало кад су из некада неприкосновених европских банака тоне злата кренуле пут Латинске Америке. То је такође један симболичан, историјски, па и финансијски преокрет. Стари континент је још од Колумба био издашно награђен за своје „откриће”. Благо се оданде доносило у товарима. Сада је можда дошло време да и тај дуг почне да се враћа.