Ој, додоле, додоле

Тек што смо решили проблем потенцијалне гасне кризе изградивши прво подземно складиште гаса Банатски Двор и срећни скрстили руке уверени да одсад нема зиме, запрети нам рестрикција. Пресушише реке, а са празним коритима и прва упозорења да се струја штеди.

Ако не буде тако, ако се електрична енергија не буде рационално трошила, задесиће нас судбина Црне Горе чија Електропривреда јуче упозорава на несташицу струје, наводећи да тамошње хидроцентрале раде са свега пет одсто капацитета. Због суше.

Наше хидроцентрале, кажу у ЕПС-у, тренутно раде са 50 одсто капацитета, али су нам зато рудници и термоелектране пренапрегнуте и раде на максимуму. Рудари ће, обећавају нам, обезбедити довољно угља за наредна два месеца, док не стигне обилна киша. Угаљ би требало да нас спасе несташица струје, угашених сијалица и хладних ТА пећи.

Али и уз сву штедњу нема опуштања. Чак и веће кише или снег, кажу, неће бити ни приближно довољни да се хидроцентрале врате у свој пуни погон. Суша траје већ седам месеци. Праве аде су већ испловиле из Дунава због ниског водостаја. Код Апатина већ су стали бродови. Овако слаби дотоци на рекама у Србији нису забележени још од 1926. године.

Да ли ће нам ова суша бити довољна опомена да немамо шта више да чекамо с почетком градње нових капацитета за производњу струје –термо, хидро или нових гасно-парних блокова. Или ћемо и ову кризу прегурати гледајући у небо и певајући додолске песме, уверени да неће баш нас то да задеси?

Да смо за последњих четврт века, од када у Србији није изграђен ни један нови блок, саградили бар једну реверзибилну хидроцентралу попут Бајине Баште од 600 мегавата, уместо што о Бистрици причамо последњих 11 година или још један блок Колубаре..., сада бисмо имали златне резерве за систем.

Тада први човек ЕПС-а Драгомир Марковић не би морао да подсећа дасеу 2011. приближаваморекорднолошој 1983. години, с тим што смо те године имали срећу да почне да ради наша највећа електрана Термоелектрана „Никола Тесла Б” па нас је спасла мрака.

Шта би тек било да ЕПС свих ових година није од „бабе правио девојку” крпећи старе капацитете и повећавајући снагу на већ постојећим блоковима? Хвала богу да су поправљени и појачани капацитети, али шта нас је спасло да индустрија ради мало већим обимом, када чак 60 одсто произведене струје „изгоре” домаћинства.

Једино што нам преостаје у овом часу јесте да увозимо струју. И не питамо за цену, само да је има. Купујемо киловат-час по десет, а продајемо по пет евроценти.

Садашњи увоз струје по знатно вишој цени данак је за године неулагања у електроенергетику. Знамо шта нам фали. Познато нам је и колико то кошта, али никако да се договоримо како и с ким. Једнима нису по вољи Немци. Другима Кинези. Трећи неће да чују за Русе. Италијани, опет, хоће да нам отму „зелене киловате”. Српска посла. Можда ће нам синути када нам се – угасе сијалице.