Oj, dodole, dodole

Tek što smo rešili problem potencijalne gasne krize izgradivši prvo podzemno skladište gasa Banatski Dvor i srećni skrstili ruke uvereni da odsad nema zime, zapreti nam restrikcija. Presušiše reke, a sa praznim koritima i prva upozorenja da se struja štedi.

Ako ne bude tako, ako se električna energija ne bude racionalno trošila, zadesiće nas sudbina Crne Gore čija Elektroprivreda juče upozorava na nestašicu struje, navodeći da tamošnje hidrocentrale rade sa svega pet odsto kapaciteta. Zbog suše.

Naše hidrocentrale, kažu u EPS-u, trenutno rade sa 50 odsto kapaciteta, ali su nam zato rudnici i termoelektrane prenapregnute i rade na maksimumu. Rudari će, obećavaju nam, obezbediti dovoljno uglja za naredna dva meseca, dok ne stigne obilna kiša. Ugalj bi trebalo da nas spase nestašica struje, ugašenih sijalica i hladnih TA peći.

Ali i uz svu štednju nema opuštanja. Čak i veće kiše ili sneg, kažu, neće biti ni približno dovoljni da se hidrocentrale vrate u svoj puni pogon. Suša traje već sedam meseci. Prave ade su već isplovile iz Dunava zbog niskog vodostaja. Kod Apatina već su stali brodovi. Ovako slabi dotoci na rekama u Srbiji nisu zabeleženi još od 1926. godine.

Da li će nam ova suša biti dovoljna opomena da nemamo šta više da čekamo s početkom gradnje novih kapaciteta za proizvodnju struje –termo, hidro ili novih gasno-parnih blokova. Ili ćemo i ovu krizu pregurati gledajući u nebo i pevajući dodolske pesme, uvereni da neće baš nas to da zadesi?

Da smo za poslednjih četvrt veka, od kada u Srbiji nije izgrađen ni jedan novi blok, sagradili bar jednu reverzibilnu hidrocentralu poput Bajine Bašte od 600 megavata, umesto što o Bistrici pričamo poslednjih 11 godina ili još jedan blok Kolubare..., sada bismo imali zlatne rezerve za sistem.

Tada prvi čovek EPS-a Dragomir Marković ne bi morao da podseća daseu 2011. približavamorekordnološoj 1983. godini, s tim što smo te godine imali sreću da počne da radi naša najveća elektrana Termoelektrana „Nikola Tesla B” pa nas je spasla mraka.

Šta bi tek bilo da EPS svih ovih godina nije od „babe pravio devojku” krpeći stare kapacitete i povećavajući snagu na već postojećim blokovima? Hvala bogu da su popravljeni i pojačani kapaciteti, ali šta nas je spaslo da industrija radi malo većim obimom, kada čak 60 odsto proizvedene struje „izgore” domaćinstva.

Jedino što nam preostaje u ovom času jeste da uvozimo struju. I ne pitamo za cenu, samo da je ima. Kupujemo kilovat-čas po deset, a prodajemo po pet evrocenti.

Sadašnji uvoz struje po znatno višoj ceni danak je za godine neulaganja u elektroenergetiku. Znamo šta nam fali. Poznato nam je i koliko to košta, ali nikako da se dogovorimo kako i s kim. Jednima nisu po volji Nemci. Drugima Kinezi. Treći neće da čuju za Ruse. Italijani, opet, hoće da nam otmu „zelene kilovate”. Srpska posla. Možda će nam sinuti kada nam se – ugase sijalice.