Хало, МеркЕУ

Немачка канцеларка Ангела Меркел испоставила се, ове недеље, као велики глобални послодавац. У многим земљама, па и овде, појачани су тимови, политичара, бизнисмена, аналитичара, специјализованих осматрача, за праћење њених стратешких маневара који, процењује се, битно утичу на међународне односе и националне судбине.

Ванредно је упослила и нас новинаре јер је, сада с њом, први пут после пада зида који га је делио, Берлин опет постао извор ударних светских вести. Деценијама смо, у потрази за узбуђењима, путовали на далека жаришта, а данас, као и у време кад се Другим светским ратом окончавала Велика депресија (на коју личе актуелни економски ломови), нема ничег узбудљивијег од збивања у Европи и ангажмана Немаца за њено преуређивање, исповедају се колеге…

Најновијим наступима је Меркелова потврдила констатацију „Форбса“, који је у образложењу своје одлуке да њу прогласи за најмоћнију жену на планети, истакао да је она „широко уважена“ и као „неформални, фактички, лидер Европске уније“. Од њених одлука у доброј мери зависи, додаје низ стратега, будућност континенталне заједнице а тиме и светских кретања.

Нашла је за сходно да такав узлет поткрепи акцијом на знатно нижем нивоу и да саопшти да Србија, због истрајне драме на северу Косова, не испуњава услове да постане кандидат за чланство у ЕУ, које подразумева „регулисане односе са суседима“. Није спорно да за коначни улазак у ЕУ треба да потпуно регулишемо односе с Приштином (чију су прокламацију независности признале главне европске силе и САД) али сада се ради само о прихватању кандидатуре, за којом следе многа вишегодишња тестирања „квалификованости“.

Чини се, стога, да је Берлину било стало да се, пре самита ЕУ, који би 9. децембра требало да се изјасни о ефикаснијем функционисању заједнице, макар то наговештавало и њено разврставање на две, три или више лига, покаже да може да самостално убрза довршавање послова на Балкану, које је недовршеним оставила комплетна међународна заједница. Да је сила, не само економска него и политичка.

Док овај напис, у суботу по подне, иде у штампу, штошта је још било нејасно. Пре свега, на шта ће изаћи напор Меркелове за увођење пословичне немачке дисциплине и у односима међу чланицама ЕУ (ка фискалној унији, с надзорним органима који би кажњавали преступнике) и у приступу оригиналног претендента, као што је Србија, за учлањење.

Бар троструко је, мислим, боље да се испослује начин за прихватање кандидатуре Србије (коју подржава, како се извештава, и Француска као главни немачки партнер у трансформисању Уније). Прво, Београд је низом претходних потеза то заслужио; друго, као кандидат би он био приљежнији и у испуњавању осталих многобројних, општих, критеријума за учлањење у елитни клуб; треће, Европа би се приближила дози обједињавања, неопходној за издржавање све јаче ванконтиненталне конкуренције (Кина, Русија, Индија, Бразил).

Али, удаљимо се мало од нас – да бисмо боље видели шта нам свима, на овим просторима, следи. Најизвесније изгледа, засад, да је обеснажена иронична крилатица америчког и глобалистичког дипломатског ветерана Хенрија Кисинџера – да не постоји телефонски број с кога би се могао чути глас Европе.

Тај број се тренутно налази у Берлину, а не у Бриселу где би требало да буде. Са свих страна пристижу позиви канцеларки, у стилу: „Хало, фрау МеркЕУ“ (Меркел као лидер ЕУ)…

Различита се реаговања на раст улоге Немачке. После два светска рата, она опет у својим рукама држи оружје за уништење целог континента, кличе бивши високи француски функционер, сада опозициони истраживач, Жак Атали. Радек Сикорски, шеф дипломатије Пољске, земље која има много историјских разлога да зазире од Немачке, каже да више страхује од неакивности него од активности Берлина, хоће рећи да рачуна на великог суседа као на локомотиву и сопственог развоја.

Не би, међутим, било добро да лидерство Берлина имитира централистичке методе пропалог СССР-а, упозорава немачки социолог Улрих Бек, који се у лондонском „Гардијану“ залаже за увођење непосредне континенталне демократије, која би, уз остало, омогућила паневропско бирање шефа Уније. Коментаторка римске „Републике“ препоручује „строги“ немачки модел као саосећајнији и од америчког и од кинеског, јер више од њих води рачуна о социјалној правди. Ни Немачка не сме да притиска друге, као што су они давно њу (као поражену у Првом светском рату) што је довело до тога да Адолф Хитлер „патриотским покличима“ убрзо ували човечанство у нову катастрофу…

Тек завидним степеном обједињавања, Европа је избегла упадања у нове ратове. Осим на Балкану, где је распад Југославије наговестио садашња искушења ЕУ. Хало, фрау МеркЕУ! Прилично крчи, али се, ваљда, чујемо…