Halo, MerkEU

Nemačka kancelarka Angela Merkel ispostavila se, ove nedelje, kao veliki globalni poslodavac. U mnogim zemljama, pa i ovde, pojačani su timovi, političara, biznismena, analitičara, specijalizovanih osmatrača, za praćenje njenih strateških manevara koji, procenjuje se, bitno utiču na međunarodne odnose i nacionalne sudbine.

Vanredno je uposlila i nas novinare jer je, sada s njom, prvi put posle pada zida koji ga je delio, Berlin opet postao izvor udarnih svetskih vesti. Decenijama smo, u potrazi za uzbuđenjima, putovali na daleka žarišta, a danas, kao i u vreme kad se Drugim svetskim ratom okončavala Velika depresija (na koju liče aktuelni ekonomski lomovi), nema ničeg uzbudljivijeg od zbivanja u Evropi i angažmana Nemaca za njeno preuređivanje, ispovedaju se kolege…

Najnovijim nastupima je Merkelova potvrdila konstataciju „Forbsa“, koji je u obrazloženju svoje odluke da nju proglasi za najmoćniju ženu na planeti, istakao da je ona „široko uvažena“ i kao „neformalni, faktički, lider Evropske unije“. Od njenih odluka u dobroj meri zavisi, dodaje niz stratega, budućnost kontinentalne zajednice a time i svetskih kretanja.

Našla je za shodno da takav uzlet potkrepi akcijom na znatno nižem nivou i da saopšti da Srbija, zbog istrajne drame na severu Kosova, ne ispunjava uslove da postane kandidat za članstvo u EU, koje podrazumeva „regulisane odnose sa susedima“. Nije sporno da za konačni ulazak u EU treba da potpuno regulišemo odnose s Prištinom (čiju su proklamaciju nezavisnosti priznale glavne evropske sile i SAD) ali sada se radi samo o prihvatanju kandidature, za kojom slede mnoga višegodišnja testiranja „kvalifikovanosti“.

Čini se, stoga, da je Berlinu bilo stalo da se, pre samita EU, koji bi 9. decembra trebalo da se izjasni o efikasnijem funkcionisanju zajednice, makar to nagoveštavalo i njeno razvrstavanje na dve, tri ili više liga, pokaže da može da samostalno ubrza dovršavanje poslova na Balkanu, koje je nedovršenim ostavila kompletna međunarodna zajednica. Da je sila, ne samo ekonomska nego i politička.

Dok ovaj napis, u subotu po podne, ide u štampu, štošta je još bilo nejasno. Pre svega, na šta će izaći napor Merkelove za uvođenje poslovične nemačke discipline i u odnosima među članicama EU (ka fiskalnoj uniji, s nadzornim organima koji bi kažnjavali prestupnike) i u pristupu originalnog pretendenta, kao što je Srbija, za učlanjenje.

Bar trostruko je, mislim, bolje da se isposluje način za prihvatanje kandidature Srbije (koju podržava, kako se izveštava, i Francuska kao glavni nemački partner u transformisanju Unije). Prvo, Beograd je nizom prethodnih poteza to zaslužio; drugo, kao kandidat bi on bio prilježniji i u ispunjavanju ostalih mnogobrojnih, opštih, kriterijuma za učlanjenje u elitni klub; treće, Evropa bi se približila dozi objedinjavanja, neophodnoj za izdržavanje sve jače vankontinentalne konkurencije (Kina, Rusija, Indija, Brazil).

Ali, udaljimo se malo od nas – da bismo bolje videli šta nam svima, na ovim prostorima, sledi. Najizvesnije izgleda, zasad, da je obesnažena ironična krilatica američkog i globalističkog diplomatskog veterana Henrija Kisindžera – da ne postoji telefonski broj s koga bi se mogao čuti glas Evrope.

Taj broj se trenutno nalazi u Berlinu, a ne u Briselu gde bi trebalo da bude. Sa svih strana pristižu pozivi kancelarki, u stilu: „Halo, frau MerkEU“ (Merkel kao lider EU)…

Različita se reagovanja na rast uloge Nemačke. Posle dva svetska rata, ona opet u svojim rukama drži oružje za uništenje celog kontinenta, kliče bivši visoki francuski funkcioner, sada opozicioni istraživač, Žak Atali. Radek Sikorski, šef diplomatije Poljske, zemlje koja ima mnogo istorijskih razloga da zazire od Nemačke, kaže da više strahuje od neakivnosti nego od aktivnosti Berlina, hoće reći da računa na velikog suseda kao na lokomotivu i sopstvenog razvoja.

Ne bi, međutim, bilo dobro da liderstvo Berlina imitira centralističke metode propalog SSSR-a, upozorava nemački sociolog Ulrih Bek, koji se u londonskom „Gardijanu“ zalaže za uvođenje neposredne kontinentalne demokratije, koja bi, uz ostalo, omogućila panevropsko biranje šefa Unije. Komentatorka rimske „Republike“ preporučuje „strogi“ nemački model kao saosećajniji i od američkog i od kineskog, jer više od njih vodi računa o socijalnoj pravdi. Ni Nemačka ne sme da pritiska druge, kao što su oni davno nju (kao poraženu u Prvom svetskom ratu) što je dovelo do toga da Adolf Hitler „patriotskim pokličima“ ubrzo uvali čovečanstvo u novu katastrofu…

Tek zavidnim stepenom objedinjavanja, Evropa je izbegla upadanja u nove ratove. Osim na Balkanu, gde je raspad Jugoslavije nagovestio sadašnja iskušenja EU. Halo, frau MerkEU! Prilično krči, ali se, valjda, čujemo…